Anketa
Najbolja pjesma Bijelog Dugmeta:
































Shoutbox
15.7.2014. 6:53 :: rental mobil jogja
http://riffatransport.com

15.7.2014. 6:53 :: rental mobil jogja
http://riffatransport.com

15.7.2014. 6:53 :: sewa mobil jogja
http://riffatransport.com

15.7.2014. 6:53 :: sewa mobil jogja
http://prambanantrans.com

15.7.2014. 6:53 :: rental mobil jogja
http://prambanantrans.com

15.7.2014. 6:57 :: rental mobil jogja
http://sewamobiljogja-1.com

15.7.2014. 6:57 :: sewa mobil jogja
http://sewamobiljogja-1.com

15.7.2014. 13:42 :: kata kata romantis
Aku bukan keypad yang bisa begitu aja kamu singkirkan pas udah asyik sama touch screen.
15.7.2014. 17:22 :: kata kata mutiara
Aku bukan keypad yang bisa begitu aja kamu singkirkan pas udah asyik sama touch screen.
15.7.2014. 18:04 :: dunia remaja
Media Informasi Remaja Online Terupdate
15.7.2014. 21:38 :: kata kata bijak
Aku bukan keypad yang bisa begitu aja kamu singkirkan pas udah asyik sama touch screen.
16.7.2014. 21:19 :: kata motivasi kehidupan
Aku bukan keypad yang bisa begitu aja kamu singkirkan pas udah asyik sama touch screen.
17.7.2014. 1:08 :: kata motivasi cinta
Aku bukan keypad yang bisa begitu aja kamu singkirkan pas udah asyik sama touch screen.
17.7.2014. 4:49 :: kata mutiara cinta
Aku bukan keypad yang bisa begitu aja kamu singkirkan pas udah asyik sama touch screen.
17.7.2014. 10:00 :: kumpulan kata kata cinta romantis buat pacar
Togetherness has taught me the meaning of love and grief
17.7.2014. 13:23 :: kata bijak mario teguh
Aku bukan keypad yang bisa begitu aja kamu singkirkan pas udah asyik sama touch screen.
17.7.2014. 17:42 :: kata motivasi lucu
Aku bukan keypad yang bisa begitu aja kamu singkirkan pas udah asyik sama touch screen.
17.7.2014. 21:39 :: kata motivasi jokowi
Aku bukan keypad yang bisa begitu aja kamu singkirkan pas udah asyik sama touch screen.
17.7.2014. 21:55 :: Jual obat aborsi
Obat untuk Aborsi Merupakan tahap bagaimana seseorang dalam melakukan tindakan menggugurkan sebuah kehamilan atau kandungan dengan metode obat yang di dapat di www.obataborsitradisional.com dengan cara dan langkah-langkah yang diberikan oleh pihak ka
18.7.2014. 12:47 :: blog hannis
This mother and child conversations again about the feelings of a child who is upset to see his mother's behavior
18.7.2014. 13:59 :: blog baletti
A farmer came down from the mountain walk 12 miles to a store on foot
18.7.2014. 19:11 :: satutus lucu
Aku bukan keypad yang bisa begitu aja kamu singkirkan pas udah asyik sama touch screen.
19.7.2014. 3:07 :: Kata bijak nabi muhammad
Aku bukan keypad yang bisa begitu aja kamu singkirkan pas udah asyik sama touch screen.
19.7.2014. 8:04 :: kata kata galau
hopefully could be a reference for my friend who is being buffeted by turbulent
19.7.2014. 14:38 :: kata mutiara persahabatan
Tetapi tidak dengan sahabat, Sahabat tulus tanpa mengharapkan balasan, Tulus tanpa saling ingin menguasai sesama sahabatnya.
19.7.2014. 18:56 :: Kata Mutiara Ariel Noah
Tetapi tidak dengan sahabat, Sahabat tulus tanpa mengharapkan balasan, Tulus tanpa saling ingin menguasai sesama sahabatnya.
20.7.2014. 0:18 :: Kata Motivasi Pagi
Tetapi tidak dengan sahabat, Sahabat tulus tanpa mengharapkan balasan, Tulus tanpa saling ingin menguasai sesama sahabatnya.
22.7.2014. 7:30 :: Obat Keputihan Manjur
Obat Keputihan yang manjur
23.7.2014. 3:05 :: jual furniture jepara
http://jualfurniturejepara.com/
24.7.2014. 8:12 :: kata kata galau
Words set troubled Sad Heart Touching
Blog - kolovoz 2007
četvrtak, kolovoz 16, 2007

  

HAMBURG - Za jednog Nemca, Andreas Grečel gaji neobičnu strast prema muzici Bijelog dugmeta. Iako skoro uopšte ne razume jezik svoje omiljene grupe, to ga nije sprečilo da pokrene njnjnj. bijelo-dugme. de, prvi (i za sada jedini) nemački sajt posvećen najpopularnijem jugoslovenskom rokenrol sastavu svih vremena, prenosi Beta.
Grečel (33), informatički stručnjak iz Hamburga, prvi put je čuo Bijelo dugme 1993. godine od svoje tadašnje devojke Sabine, izbeglice iz Bosne. Zaintrigirali su ga, za nemačke pojmove, neobičan spoj roka i balkanskih etno motiva. - Bio sam zapanjen kada sam prvi put čuo pesmu "Kad zaboraviš juli". Nije mi bilo važno što nisam razumeo nijednu reč, jer sam osetio snagu osećaja pevača Željka Bebeka. Dugme je postalo moj omiljeni bend, podjednako dobar kao Deep Purple ili Led Zeppelin - kaže Andreas.
Veza sa Sabinom je okončana 1997. godine, ali ne i Andreasova ljubav prema Dugmetu. Iste godine prisustvovao je koncertu Gorana Bregovića i njegovog Orkestra za svadbe i sahrane, što ga je potaklo da osnuje vlastiti sajt posvećen omiljenom bendu. Grečelov sajt je pravo mesto za okupljanje nemačkih obožavalaca "veselih Bosanaca", a čak se javio i izvesni Andi iz Temišvara sa porukom da "u Rumuniji mnogo vole divnu muziku Bijelog dugmeta.


bijelodugme @ 08:01 |Komentiraj | Komentari: 1 | Prikaži komentare
BIJELO DUGME
BIJELO DUGME (2) - Ako možeš, ne zaboravi
“Kakve crne emocije?! Ovo sa Dugmetom je bila prevara vijeka, sve je organizovano zbog love” - Mladen Vujičić Tifa, pevač Bijelog Dugmeta (NIN-Kurir-Blic)
Piše: Goran Tarlać
foto: B92.net
Kada sam, odlazeći sa koncerta na Hipodromu, poslednji put bacio pogled ka bini na kojoj je Goran Bregović u belom odelu izigravao zombiranog Broza, na trenutak me je taj prizor - reflektorima obasjano i nepreglednom kipećom masom okruženo scensko grotlo - podsetio na scenu kojom se završava Kusturičina epopeja Underground.
Bijelo Dugme -koncert Beograd
Poslednji minut filma izgleda otprilike ovako: nakon što su svi važniji junaci - koji su u filmskoj priči izneverili, izdali i prevarili jedan drugog, da bi na ovaj ili onaj način stradali (ovde izuzimam Bregovića) u različitim obračunima - elegantno vaskrsnuli, oni sada sede uz zaglušujuću muziku i opijeni lumpuju u euforiji. Nakon izvesnog vremena, slika se otvara i gledalac primećuje da se komad zemlje na kojem se vaskrsli junaci vesele postepeno odvaja od kopna i, nošen maticom, polako se udaljava.
Druga interpretacijska mogućnost se otvara poznavaocima srpske nacionalne mitologije i onima koji znaju u čemu je razlika između "nebeske" i "zemaljske" Srbije. Onaj komad zemlje koji se odvojio od kopna jeste prividno ostrvo sreće na kojem umrle duše željno čekaju da se napokon uspostavi nebeska država.
A nje nema. Osim u Coca-Colinim reklamama.
Kosovo - Hag - Beograd (u jednom pravcu)
Gazimestan
Nimalo slučajnim izborom 28. juna za koncert u Beogradu, ceromonijal majstor Bregović je opet profitirao na domaćim “transnacionalnim traumama” koje su od Kosovske bitke i Ferdinandovog ubistva, pa do Miloševićevog ratnog pokliča na Gazimestanu i vožnje u helikopteru za Hag 12 godina kasnije, upravo Vidovdan jasno definišu kao ovdašnji Dan rata. Služeći se tim nesrećnim nacionalnim arhetipom na koji Srbi bespogovorno odgovaraju (eksperiment je ovaj talentovani manipulator dokazao davno, još sa Tako ti je mala moja..., kada je autorizovan opštejugoslovenski stereotip o Bosancima), pozivar Bregović je unapred računao na najmanje 150.000 plaćenih ulaznica za beogradski koncert. I dobio ih je, uprkos stidljivim informacijama koje su protekle dve nedelje iz Sarajeva i Zagreba govorile kako“oni baš i ne sviraju kao nekada”.
Beograd-miting
Kao na adute ta dva nastupa se, kao i ovde, računalo na jugonostalgiju i Coca-Colinu sponzorsku podršku.
“Istorija se prvi put ponavlja kao tragedija, a drugi put kao farsa", pisao je mladi Marks, a u ovom slučaju više niko ne može sa sigurnošću utvrditi kad su sve tragedije postale farse. Istog dana kada i koncert Bijelog Dugmeta, na Gazimestanu je patrijarh SPC služio liturgiju za poginule u Kosovskom boju, a na beogradskim ulicama pristalice SPS-a protestima obeležavale četvorogodišnjicu godišnjicu Miloševićevog izručenja Zapadu.
Beograd-koncert
U pravu je zagrebačko-sarajevski književnik Miljenko Jergović, jedan od temeljitijih hroničara “bolje Yu prošlosti”, kada kaže da je “obnova Bijelog dugmeta, poput predratne turneje moštiju cara Lazara, neka vrsta pokušaja povratka Iskonu”. Taj odaziv znači povratak Narodu, povratak svetu koji je sam Bregović na ovaj i onaj način kreirao, određujući mu pravila i kulturološku meru: naroda koji voli sve, od Saše Lošića do dve decenije mlađe Jelene Karleuše.
Da li bi na ovom mestu bilo pogrešno reći nešto o (svakako, javno prenaglašenoj) Bregovićevoj ulozi jednog od inspiratora srpskog (t)urbo folka?
Pa, upravo su „Dugmići“ uoči koncerta ha Hipodromu u studiju TV Pink na Košutnjaku održali unplugged nastup na kome su hitove te grupe pevali folk mutanti. Dragana Mirković, koja je došla iz Beča tim povodom, izjavljuje da je odrasla uz pesme Bijelog dugmeta i da je “počastvovana što učestvuje u tom projektu”.
Dok je trajala fešta na Košutnjaku, bad boy Tifa je ispred studija novinarima otvorio srce i otelo mu se ono iz podnaslova teksta.
Bijelo Dugme -koncert Beograd
Vetrovi globalizma
Posle koncerta se, ipak, nije desilo ništa. Od mesecima pumpane kampanje na TV Pinku, glavnom medijskom sponzoru događaja, dva dana kasnije bilo ni traga: Bregović je sa svojim trubačima i gajdašima verovatno već zapalio put Azije ili Latinske Amerike, a njegov menadžer Raka Marić se bacio na pripreme za Cecin koncert na Ušću (nova simbolika?!). Dobro režirani TV prilozi sa Hipodroma istrošeni su kao lakmus papir.
Procene govore da je karte kupilo između 150.000 i 200.000 ljudi. Većina hodočasnika nije bila punoletna, ali je bilo i onih iznad 50 godina. Pored fanovskih majica sa dugmetom belim na crnoj pozadini, zapažene su i one sa nestašnim Edijem (Iron Maiden – otkad metalci vole trubače?), Če Gevarom, nekoliko SFRJ zastava sa petokratkom i jedna sa srpskim ocilima.
Koncert je trajao dva i po sata. Tri pevača po oko 30 minuta (Bebek se, naročito sa Selmom, potvrdio kao superiorna figura), zajednički akustičarski bis, pa još jedan povratak na scenu sa Đurđevdanom. Bregović je bar polovinu koncerta proveo u potrazi za izgubljenim akordom: ako nije trač, milion evra njegovog honorara izgleda da nije bilo dovoljno da ponovo nauči pesme koje je lično snimio. „Ma, znam solo, al' mi ostao kod kuće“.
Ipak, najveće nezadovoljstvo publike krilo se u katastrofalnom ozvučenju: u drugoj polovini džombastog hipodromskog prostora popunjenog gledaocima muzika se čula toliko da ju je ometao svaki glasniji razgovor. Neki su u znak protesta palili sasušenu travu, a većina skandirala Lopovi, lopovi!
Sad i nikad više
A moglo je, da nije, biti drugačije. Turneja ponovno skupljenog benda mogla je da bude spektakl koji će se pamtiti, pre svega po vrhunskoj realizaciji i produkciji; ostavština za budućnost (pominje se skoro izdavanje DVD-a); mogao je to biti Dugmetov svojevrsni i dostojanstveni The Last Waltz: sad i nikad više!
Ali, nije.
Iz pomenutih, i raznih drugih razloga.
Dugmetov poslovni partner, Coca-Cola, je snagom svog brenda i svojim novcem (navodno, 2.000.000 EUR) sve ovo omogućila. U marketinškim poduhvatima Coca-Cole, svugde u svetu, muzika (tzv. Soundwave festivali) ima vrlo istaknutu ulogu, a jednom tako snažnom multinacionalnom igraču kakav je Coca-Cola nije i ne može da bude svejedno sa kojim i kakvim muzičkim imenima stupa u poslovni odnos: Dugme, procenili su menadžeri, jedino ima snagu koja njima odgovara. Brendovi moraju, barem približno, biti izjednačeni. U poslovnom se svetu to naziva "izjednačavanjem levela".
Korporativna nostalgija, što je poseban aspekt ovog događaja, u našem slučaju zaigrala je preko Bijelog Dugmeta na jugonostalgiju, i to, kao što vidimo, više nego uspešno. “Danas Coca-Cola”, kaže politički analitičar Saša Gajić, “koristi ovakve Bijelo Dugme -koncert Beograd festivale da pored sopstvene promocije propagira globalno građansko društvo, evropske integracije, NATO, kao i regionalne korporacijske interese”: “A sutra, ko zna. Dok se dodirnuti korporacijskom (jugo)nostalgijom mi budemo ponovo delili na ljubitelje i protivnike, na nacionaliste i hedoniste, vetrovi globalizma doneće nam nekog novog čoveka u “bijelom odelu”. Da ugodi nama, a služi sebi i njima”.
Pljuvati i pjevati
Svestan sam da bilo kakva medijska pažnja, u osnovi, predstavlja reklamu. Jedino pravo oružje je potpuno ignorisanje. Ali, jednostavno imam utisak, koji bi mogao biti pogrešan da nije ispravan, da bi možda bilo dobro ne prepustiti baš sve nehajnom i udobnom zaboravu. Ne zbog ljudi o kojima govori ovaj tekst, nego mnogo više zbog onih o kojima ne govori .
Kad je Bijelo dugme u pitanju, jasno je da su svi koji su odrasli u poslednje dve decenije postojanja Jugoslavije, ali i oni oni se nalaze pod medijskim uticajem prvih, prema tom bendu morali da razviju kakav-takav emotivni odnos: jednom delu njih su npr. Pjesma mom mlađem bratu ili Sve će to, o mila moja...poslužile kao ulaz u čaroban svet rock mitologije, a drugima su Da sam pekar, Požurite konji moji, Kad bi bio Bijelo Dugme... predstavljale motiv za galopski beg od njene pastirske poetike. Dugme se, drugim rečima, moglo da voli ili mrzi, ali ne i da se ne čuje.
Bijelo Dugme, neosporivo, jeste bend koji je u bivšoj Jugoslaviji odradio nezahvalni posao otvaranja industrije, medija i društva uopšte prema rocku. A relativno je moguće da je i Novi talas, prva domaća autentična gradskamuzika, uspeo tako brzo da pusti korenje upravo zahvaljujući poletu YU dugmemanije: uostalom, kratki novotalasni dah je počeo da gubi snagu uporedo sa početkom serijala izuzetno odvratnih Dugmetovih ploča (od Uspavanke za Radmilu M – '83).
Coco-Cola
Bregović, međutim, nije znao da se zaustavi na visokim tiražima i čestim naslovnim stranama, pa se njegovom zaslugom desila i simbioza rock 'n' rolla i nekih od najmalignijih sektora establišmenta: kad je trebalo mahati partijskom knjižicom, mahalo se; kad je trebalo ići na radnu akciju, išao je ceo bend; kad je trebalo “pljuvati i pjevati”, cela “moja Jugoslavija” je to radila; kad je trebalo praviti se blesav, pravilo se, kad je trebalo sve nas napraviti blesavim, uradilo se i to. Većina toga, međutim, Bregovića se nije ticalo. On je, stalno ti je to ponavljao, samo pravio muziku: u minimalizovanju vlastitog političkog i kulturološkog značaja, poznato je, nikada nije štedeo reči.
Ako bi se govorilo o čisto muzičkim dometima devet studijskih albuma Bijelog Dugmeta, čak će i deo onih najvrdokornijih mrzitelja Bregovićevog lika&nedela priznati da je napisao nekoliko izezetnih pesama. Neosporno je takođe da je deo njegovog opusa zasnovan na preuzimanju i prilagođavanju tuđih zamisli i rešenja, uz naglašenu sklonost ka bezočnim plagijatima, ali su iza toga stajale vanserijska sposobnost i retka veština. U konačnom bilansu, to je probilo nacionalne okvire i prilično se ravnopravno umešalo u odgovarajuće tokove svetske scene.
Drugim rečima, Bregović je danas evropska i svetska zvezda čiji sjaj je očigledan. „Problem nastaje“, rekao bi rock kritičar Aleksandar Žikić, „onog trenutka kad se njegov put ističe kao primer, a njegovo delovanje kao bitan doprinos nacionalnoj rehabilitaciji i reafirmaciji u svetu“.
Jer, istina je, kad skinemo masku, šminku, nacionalne predrasude i fancy ambalažu, toga ima na svakom boljem vašaru.
Bijelo Dugme 2005

bijelodugme @ 07:48 |Komentiraj | Komentari: 0
srijeda, kolovoz 15, 2007
Beogradski koncerti filmske muzike bivseg "dugmeta" zavrsili su se
aplauzima, ali licnost coveka koji tvrdi da je u proslom zivotu bio
reinkarnacija Josipa Broza i dalje opseda novinare
Bregovic je, to svi znaju, dugo vremena bio fasciniran licnoscu
Josipa Broza. Cak je, po uzoru na njega, nosio sada vec
legendarni kozni mantil. "Kad ga obuces, odmah postajes
spomenik", govorio je. Jednom je pricao o utiscima sa
novogodisnjeg koncerta u zagrebackom HNK, kada je "Bijelo
dugme" nekoliko minuta sviralo Josipu Brozu. Kad se Tito
pojavio, po Breginoj prici, medju pevacicama i balerinama
nastupio je haos: odmah se osetila neka erotika koja verovatno
proistice iz moci koju je taj covek imao. Nesto slicno je
prostrujalo kroz publiku i tog 10. novembra 1995. godine, kada se
na sceni Sava centra pojavio Goran Bregovic licno, ne u koznom
mantilu, nego u nekom odelu "krojenom bez veze".
Sa scene je, kao i mnogo puta do sada, otisao trijumfalno, nakon tri
bisa. Ne mogu reci da je izgledao kao princ iz bajke, ali ni kao
bitanga iz 1979. godine. (A, ruku na srce, nisam ni ja neka
princeza!) Jednostavno, bio je ono sto sam oduvek mislila da jeste
- nevidjen tigar!
Svirao sam u Atini, u Stokholmu, ali nigde kao u
Beogradu
Koncert je kasnio pola sata. Ja sam u publici cula pricu da se
ocekuje gospodja Mira Markovic.
- A, ne znam to. Nije bilo nikakvog razloga da kasni. Ne znam ko
je bio i da li je uopste bio neko od politicara. Znam da mi je karte
trazio moj dugogodisnji prijatelj, staresina Saborne crkve - pop
Lukic. To je onaj sto stalno govori "kapiras". Zove me i kaze:
"Trebaju mi karte za tvoj koncert, kapiras!? Moras mi dati neko
dobro mesto, kapiras!? Necu da sedim negde pozadi, kapiras!?"
Ma, kapiram, bolan, kako ne bi' kapir'o.
Vidio si kako reaguje publika u Beogradu. Kakve su reakcije
ljudi u Atini, Stokholmu...?
- Razlika izmedju inostranstva i ovde je u tome sto u inostranstvu
tu muziku ljudi znaju, a ovde ne. Ja ovde te ploce nisam izdavao i
to sto sviram na koncertima oni manje-vise prvi put cuju. Zbog
toga sam ja i imao mali strah od ovih koncerata. Vani ljudi koji
dolaze na moje koncerte imaju moje ploce sa muzikom iz filmova i
znaju sta ja radim i sta ih ceka. A kod nas, ispred ide ona moja
slika od ranije i verovatno u prvih pola sata, dok svi shvate da
nece biti pljeskanja rukama i pevanja, budu svi u soku. Posle
vidim da nekako pristanu na to da toga nema. Uglavnom, udavim
ih prvih pola sata, pa posle popustim.
Kazu da tvoja muzika sadrzi elemente i folklora i roka, ali da
zalazi i u klasiku. Cini mi se da je to jedan od tvojih stalnih
izazova - spojiti nespojivo.
- Pa, kao kompozitor, ja sam kolazist. Kao sto postoje slikari
kolazisti, tako ja pripadam grupi kompozitora kolazista. Ja lepim
stvari jedne na druge i sad, tamo gde lepilo drzi, kolaz ostane, a
tamo gde ne drzi, jednostavno bacim i trazim novi. Moja tehnika
je, dakle, kolazna, pogotovu nekoliko poslednjih godina, kako je
tehnologija napredovala. Kolazi se danas mogu direktno
isprobavati. Ja, recimo, stavim parcice muzike u kompjuter i
rasporedim ih na klavijaturu. Vidis, kako recimo stavim sada na
notu C jedno parce, na notu Cis druge, na D trece, na Dis cetvrto i
tako stavim, ne znam... dvadeset raznih parcica muzike i krenem
da sviram na tim parcicima. Dakle, kada odsviram notu C, ne
svira nota C, nego to celo parce muzike. I sada, kad imas to tako
rasporedjeno i pocnes da radis i da slucajno pritiskas neke parcice,
onda ti se pocnu slucajno lepiti stvari koje su dobre i koje nisu.
Znas, danas je jako pojednostavljeno. Ranije bih verovatno to
morao prvo da ispisem, pa da to odsviraju, pa tek da onda vidim
da li je to dobro ili ne. Ovom tehnologijom to je moguce odmah. Ja
vec u kompjuteru proverim da li se lepi ili ne, tako da je posle,
kada to moje Isidora i Ana prevedu u partituru, to otprilike ono sto
smo mi hteli. Mi vec unapred znamo sta ce ispasti. To ti je
metod. To ti daje mogucnost da izadjes iz svog mehanizma. Znas,
kada komponujes petnaest, dvadeset godina kao sto ja radim, kod
tebe se onda formira jedan mehanizam, jedna harmonijska,
melodijska logika. Stvari se uhodaju, kao u bilo kom poslu koji
radis dugo. E, sad ovo mi daje mogucnost da taj osnov iz kojeg
krecem promenim, da izadjem iz harmonijske logike... Ja sam ovaj
metod otkrio kada sam radio sa Almodovarom, kad sam na brzinu
morao da mu napravim neki demo. Imali smo samo nedelju dana
vremena. Tada sam na brzinu nalepio kolaz od tudjih komada.
Lepio sam razne parcice razne muzike i onda sam kasnije poceo
da radim na svojim kolazima.
Nisam imao dobre pevace u "Dugmetu"
Mozda bas i zbog te tvoje kolazne tehnike, neki su skloni da ti
zamere da danas radis posve suprotnu stvar od onoga sto si radio
dok si bio sa "Dugmetom". Naime, kazu da si nekada muziku
i tekstove "pozajmljivao" od stranih autora i prodavao nama, a
da sada krades samoga sebe, odnosno da svoje stare kompozicije
prekrajas, kombinujes i prodajes inostranstvu.
- Pa, ne znam sta... kako bi' ti rek'o... Ja se ne branim od toga da
kradem. Ja sam odrastao u takvom kraju. Vecina sarajevskih
lopova je iz mog komsiluka. Oni kradu nesto drugo, a ja mozda
kradem ovo. A, nije... verovatno je to pomalo pojednostavljeno
objasnjenje. Nije to bas tako prosto - uzmes, pokrades i postanes
milioner i slavan. Da je to tako prosto za objasnit', to bi i drugi
radili. Sad, ne volim ni ja da komplikujem, pa da kazem da je to
nesto bog zna sta, ali nije bas ni tako lako. Uvek sam voleo da to
nekako bude sareno. Znas, ja sam daltonist i volim kada je
sareno...
Dobro, mislila sam da ljudi prepoznaju neke tvoje stare stvari.
Gledaju recimo "Kraljicu Margo" i cuju nalepljene "Ako ima
Boga" i "Kada odem, kad me ne bude"...
- Da, da. Ja recikliram svoje pesme. I verovatno cu to jos raditi.
Prvi put sam to probao pre sest godina, kada sam onoj Grkinji
radio plocu. Dao sam joj par starih pesama "Dugmeta" i par
pesama koje sam radio za "Dom za vesanje" i to, kada dobar
pevac otpeva, izgleda dosta lepo. Sve moje nekadasnje pesme koje
sam kasnije preradjivao, lepse su kada ih neko drugi peva. Lepse
su zato sto kod nas nema dobrih pevaca. Ja nisam bas imao srece
sa tim pevacima. Moje pesme, objektivno, nisu dobro otpevane.
Kad je Prele prvi put otpevao jednu moju pesmu, to je strasno
skocilo. Ja volim pevace koji su autenticni. Svi pevaci koji su mi
pevali pesme posle "Dugmeta" su pevaci koji pevaju jednom i
vise nema sta da se ponavlja. Njima nije trebalo da objasnjavam
sta, kako, da trazim da li su pevali fals ili ne. Oni su takvi kakvi
su. Od rata na ovamo imam srecu da radim sa ljudima koji su
talentovaniji nego oni ranije. Moz' mislit' kako izgledaju ljudi sa
kojima sada radim?! To je talentovano k'o djavo. Sta god da krenes
sa njima, to se izrodi u nesto lepo. A to se ne da nicim nadomestiti.
Bilo sta da pocnes sa tim Borom Dugicem, to ispadne neka
carolija. Sa Zorzom, i sa ova dva ludaka sto udaraju - isto.
Mozes pevat', raditi sta hoces, oni su u stanju da te prate i da jos
na to dodaju nesto svoje. I te cure, videla si! Imao sam puno srece
sa tim pevacima. Radio sam sa starim, ne sa mladim pevacima.
Oni su, otprilike, u mojoj fazi. Radio sam sa Igi Popom, sa Skot
Vokerom, sa Ofra Hazom, sa Preletom... To su ljudi koji imaju
tezinu, koji, kada ti nesto bace na sto, to je to. Nema sta da
razmisljas.
Stvarno mislis da dobro izgledam?
Pomenuo si starije pevace koji su u tvojoj fazi. Ima li u toj tvojoj
fazi frke od godina?. Ti imas, kako sam kazes, preko cetrdeset
godina i jos uvek dobro izgledas...
- Stvarno mislis da dobro izgledam?
Ma, izgledas strava.
- Pa, mislim da ne izgledam mladje. Kad se pogledam u ogledalu,
cini mi se da ovo nisu bore, nego kao da me neko sekirom sekao.
Ja sam, najiskrenije jedva cekao da budem star, tako da kod mene
nema te frke od godina. Ne, stvarno!
Izjavio si da su tvoji koncerti danas jako daleko od masovnog
ukusa. Odakle sada kod tebe zelja da stvaras neku vrstu elitne
muzike i elitne publike, kad si dugo vremena optuzivan da si
svojim dosetkama umeo uvek da zaintrigiras javnost, da ih
animiras, pa cak i da se dodvoravas svetini?
- Nisam. Nije ovo nikakva elitna muzika. U Evropi je to muzika
za... kako bi' ti rek'o... ljude koji imaju taj mali kulturni otpor. To
je publika koja gleda evropske filmove, dakle publika koja se
zanima za stvari koje nisu stalno ocigledne, malo znatizeljnija
publika. Nikada je nisam zamisljao kao elitnu publiku samo zato
sto je znatizeljnija. Isto tako, i Emirovi filmovi su za ljude koji su
malo vise zainteresovani za film kao umetnost. Mislim da neko ko
gleda njegove filmove ne gleda Svarcenegera. A ovi koji kupuju
moje ploce vise su siti MTV-a. To su oni koji znaju da nekoliko
poslednjih godina nema dobrih ploca, i onda okolo traze ploce
koje se nesto petljaju sa etnickom muzikom. Objektivno, to sto je
izaslo dobrih ploca, to su, zapravo, ploce sa etno-muzikom. Tako
da je to i moja publika. A ovde je to drugacije, pretpostavljam zato
sto ja motive uzimam odavde. Bez obzira sto ja svojom kolaznom
tehnikom to razbijam na tako neke slepljene komade, ljudi
prepoznaju da negde, odjednom, u osmom taktu, izadje nesto sto
oni znaju citav zivot, pa tamo u nekom pedesetosmom nesto sto
znaju i njihovi baba i deda... tako da Jugosloveni verovatno imaju
drugaciji odnos nego stranci.
A kada ce se to desiti? Kada ces izdati te ploce?
- Brzo. Mozda vec u decembru izdam sva cetiri LP-a sa
filmskom muzikom. Sada mi je jako zao sto to nisam uradio
ranije. Sinoc sam vidio da je velika vecina ljudi zeljela da cuje to
sto sam ranije radio.
Na jednoj od tih ploca, tacnije na ploci sa muzikom iz filma
"Andergraund" pojavljujes se kao vokalni solista u decjoj pesmi
"Ringe, ringe raja..."
- Uvek se ja jadan trpam negde da pevam, a ne znam da pevam.
Ne daj boze da to umem, niko od mene ne bi mogao da dodje do
mikrofona. Niko ne bi mogao da zivi od mene. Volim da pevam,
ali ne znam. Znas, ne mozes naucit pevanje. To je nesto sa cime
se rodis. "Poligram" je hteo da ima autenticnu muziku iz filma. Ja
sam prvo napravio probni snimak tog tvista za Emira koji postoji
u filmu, a koji ti pominjes. To je ta infantilna pesmica. Mislio sam
da to kasnije obnovim i snimim kako treba. Hteo sam da to radim
sa -ordjem Marjanovicem. Mi smo u Pragu to napravili samo
probno, da bi Emir mogao da snimi scenu. Posle se ispostavilo da
je -ordje bolestan, da ne moze da peva, a i Emiru se jednostavno
dopao taj probni snimak. Emir uvek pola mojih probnih snimaka
ostavi u filmu, zato sto se za njih odmah veze. Ja sam zeleo da to
na ploci bude drugacije, pa sam onda jednu strofu pevao ja, a
drugu Cola.
Cekaj! Moram da ti kazem da sam nesto primetila: u svojim
intervjuima vrlo cesto pominjes Kusturicu. Zasto tebe nema u
njegovim intervjuima?
- Pa... mozda je on meni vazniji nego ja njemu. Znas, ja sada ovo
radim, a da nije bilo njega, mozda to nikada ne bih ni radio. To je
krenulo tako, slucajno, znas... Mi smo se znali i pre "Doma za
vesanje" i onda smo slucajno krenuli sa par minuta za taj film, pa
je to kasnije produzeno na sat vremena. To se tako nastavilo. Da
nisam imao srecu da radim za dobre filmove, niko ne bi znao da
umem da pisem dobru muziku za filmove. Znas, to je sve tako. Ne
mogu da ga ne spominjem. To je jedan od najvaznijih likova u
mom zivotu. Najverovatnije ima kompozitora koji pisu dobru
muziku za lose filmove. To nikada ne moze da ima neki veci
uspeh. Da nije bilo "Doma za vesanje", nista od moje svetske
karijere ne bi bilo. Njega smatram za vaznu licnost u mom filmu.
Za glavnu ulogu.
Izjavio si, ne tako davno, da ti je svirke i koncerata dosta, da si
se u zivotu dovoljno nasvirao. Srecom, evropska turneja kojoj
pripada i ovaj koncert u Beogradu, govori nesto drugo. Reci mi
kakva je razlika izmedju tvojih nekadasnjih koncerata sa
"Dugmetom", na kojima su ti uvek gosti bili razni horovi i
razni orkestri, i ovih danas?
- Pa, razlika je u tome sto je ono bio sou-biznis, a ovo nije. Videla
si kako to izgleda, tu nema niceg karakteristicnog za sou-biznis. Tu
je samo muzika. Sou-biznis zamisljamo kao... evo, ako je sada
neko nesto napravio, sou-biznis ce to toliko amplificirati,
pokusati da ga uvalja u sto vecem broju, da bi se na to potrosilo
sto vise para. Nista od toga nemas na mom koncertu. Dakle, to je
samo onako kako je napisano i napravljeno. Nista se ne pojacava
ni u koju stranu. To je velika razlika. A najveca razlika je u tome
sto sada vise nisam jugoslovenska zvezda i ne moram da branim
taj status.
U Beogradu su mislili da nemam para
Odnosno sto jesi, pa ne moras da se trudis toliko.
- Ne, ne, nisam! Ja vise nigde nisam zvezda, i to mi olaksava
zivot. Znas, ranije sam radio ploce i te ploce su morale da uspeju.
To je veliki pritisak i to te stvarno stavlja u uske granice. To ti
suzava prostor, jer moras da radis u okvirima uspesne ploce. Taj
proizvod mora da ima uspeha i to ti odmah sve omedjuje. Ti si
zvezda i moras da ostanes zvezda. Sve se radi da po svaku cenu
sto duze ostanes to sto jesi. Kako je poceo rat, resio sam se tog
tereta i vise ne moram to da radim. Ljudi koji kupuju moje ploce
ne znaju kako izgledam, niti im to treba. Mene tamo vratar, kad
ulazim na koncert, ne prepoznaje. Moram da pokazem
propusnicu kao... ne znam zadnji celista sa cetvrtog pulta. Nikoga
ne interesuje moj izgled. Cak, nadam se da ce mi i ovde uskoro
zaboraviti lice...
E, pa ne preteruj. U to bas i ne verujem.
- Kako ne?! Sad su me, pre neki dan, 'ladno vratili sa vrata nekog
restorana. Dosao sam, a imam svoga "volvoa" starog petnaest
godina, i parkirao se ispred vrata. Izgleda da je bio neki luksuzan
restoran. Bio sam sa nekim ljudima i hteli smo da udjemo. Vratar
nas je upozorio da je to restoran zatvorenog tipa. Ova jedna
jadnica sto je bila sa nama kaze: "Pa, moji prijatelji su bili ovde
neki dan. Culi smo da se kod vas jede dobra riba".
"Vasi prijatelji? Da vam kazem - ovde je skupo, probajte negde
drugde. Ima jedna kafana, 'Polet' se zove, pa pokusajte tamo."
Posle su mi rekli da je to jedno mesto gde se studenti okupljaju,
gde se jedu girice. Tako da je to... razumes... To je ohrabrujuce. Ja
bih voleo da ostane tako - da mi se ukine slika, a ostavi ton.
Nedavno su jedne nase novine prenele tvoju prilicno dirljivu
pricu o tome kako si na koncertu u Stokholmu cuo glas iz mase:
"Brega, vodi nas kuci." Ima li jos takvih prica? Kako si se
osecao?
- Pa, uvek mi je to tuzno. Znas kako, veliki su to koncerti. Uvek
tu postoji neko nas ko ima potrebu da nesto kaze. Meni je to uvek
dirljivo. To ne bude nikada nista zlocesto. To su te male, dirljive
price. Znas, ja nisam dugo svirao pred nasima. Treba ponovo da
se naviknem na to.
A hteo si da sviras u Ljubljani, i to da na koncert dovedes
ljubljansku filharmoniju i beogradski hor. Da li je to jos jedan
tvoj pokusaj pravljenja mostova izmedju zavadjenih strana?
- Nisam to zamislio kao neku politicku akciju zblizavanja
Beograda i Ljubljane. Nisam takav magarac da mislim da cu ja to
uraditi. Mene je zanimalo to da mi svira ljubljanska filharmonija i
peva beogradski hor, jer je to uvek bilo nesto najbolje iz stare
Jugoslavije. To me stvarno zanimalo, i mislio sam da to stavim na
zivu plocu. Taj beogradski hor, to je stvarno nesto strasno! To je
svetska klasa! A mozda sam naivno verovao da, ako sada sviram
u Ljubljani, nije daleko mogucnost da sviram u Zagrebu. Mislim,
ja verujem da cu u narednih par godina svirati i u Ljubljani, i u
Zagrebu, i u Sarajevu. Verujem u to, jer to sto ja radim, to je i
njihovo, nije samo srpsko. To je sviju njih. Ne grebem ja samo po
Srbima. Ima ih sa raznih strana. To ce sve doci na svoje. Sada
vidim, izdali su moje ploce u Hrvatskoj. Te se pesme, koje su
dugo bile zabranjene, ponovo vrte na radiju. I sa Sarajevom je isto.
Tako, glupost traje, traje, pa nestane.
Sve moje ljubavne pesme su price iz zivota
Tvoji muzicari kazu da si u poslu perfekcionista.
- Nisam, nisam. Ne verujem. Meni to nije bitno. Meni je jedino
vazno da su svi dobro raspolozeni. Muzika je posao koji nije
kao onaj u kancelariji, gde mogu da rade i ljudi koji se ne podnose i
koji nisu u dobrim odnosima. Ja verujem u to da se na pozornici,
kada to krene, izmedju ljudi desi nesto, neka toplina, neko cudo.
Znas, muzika je erotika i ako nema toga na pozornici, sve je
propalo. To se ne da pojacati. Zato ja nastojim da svi budu dobro
raspolozeni. Bar ovih deset ljudi koji su sa mnom u prvom redu,
mojih solista... I tako, kazem ti, vraticu se u Beograd i ovde
nastaviti da radim. Kasnije cu zavrsiti tu zapocetu evropsku
turneju. Imam sedam koncerata u Engleskoj, pet u Francuskoj.
Znaju li ti ljudi tamo kakva si ti bio zvezda?
- Znaju ovi moji iz "Poligrama". Oni su me nakon "Doma za
vesanje" nasli tako sto su isli u ambasadu. Ljudi iz ambasade su im
tada rekli ko sam. Ali ja nisam nikada hteo da im pokazujem svoje
stare ploce. Zaku, mom uredniku, su jednom neki Jugosloveni
nesto radili u stanu, pa su mu doneli moje ploce. Kasnije me zvao
telefonom da me pita da li da ih slusa. Onda sam ja rekao: "Nemoj
slusati!" Znas kako, Jugosloveni su imali negde po kuci makar
neku moju plocu.
Ono po cemu ce ljudi sigurno pamtiti "Bijelo dugme" su tvoje
ljubavne pesme, pune metafora i nabijene emocijama. Pisuci
pesme, jednom si izjavio, lecio si svoju neurozu. Sta mislis, zasto
su ljudi uvek vise verovali u pricu o tebi kao hladnom, fatalnom
ljubavniku, nego u to da si to sto si napisao zaista preziveo?
- Verovatno su svi koji pisu pesme neuroticari koji se tako lece.
Mislim da bi najsretnije resenje bilo da takvi neuroticari, pisuci
pesme i lececi se tako, zarade i koji dinar na tome. A tesko je
izmisliti pesme. Osim toga vrlo lako se oseti kada neko izmislja
pesme i kada je samo dobar tehnicar. To se, naravno oseti i u
ljubavi, a u pesmama jos lakse. Ja znam takve tehnicare koji pisu
ljubavne pesme, ali te pesme ja ne volim. Moje su pesme
adresirane, sve je to kao neka mala korespondencija sa nekim. Sve
moje pesme su takve. Uglavnom, kao da pises pismo. Bar one
bolje, koje su ostale, takve su.
Postoje tu jos i dva zenska bica, koja su ti verovatno vazna. To
su dvoje dve cerke - Zeljka i Ema. Kakav odnos imas prema
svojoj deci? Kakav si ti otac?
- Da su... kako bi' ti rek'o... neka carolija, strasno cudo. Znas, kada
si sa decom... Deca su posledica braka, ali za razliku od braka, sa
decom tacno osecas da je to nesto fiziolosko, nesto od cega se ne
mozes odbraniti. To je kao sto ti zeludac vari, kao sto ti srce
kuca... Prema tome imas fizioloski odnos i to uopste ne dolazi u
pitanje. Sa brakom tacno vidis da nesto nije u redu, da je to nesto
sto treba da se nauci, za sta treba disciplina, za sta treba biti
civiliziran. Verovatno i brak ima svojih dobrih strana, ali sa
brakom kao idejom ponekad imam problema. Sa decom ne. To je
kao... ne znam... Deca su strasno cudo.
Nekada si pevao: "Po meni se nece nista zvati". Da li danas,
nakon svih ovih godina provedenih na jugoslovenskoj rok
sceni, mislis da si zasluzan za nesto? Hoce li se sada nesto po
tebi zvati?
- Ne znam... Ako bude nesto sto bi vredelo za ubuduce, to je da
ljudi imaju malo vise poverenja u muziku koja je njihova, koja im
je od dede i babe. To bi mozda mogla biti moja zasluga. Ja sam to
prvi put video na dodeli godisnjih nagrada MTV u Njujorku. Tu
su bile sve zvezde i onda je izasla Ofra Haza i otpevala sama, bez
ikakve pratnje, jednu svoju narodnu pesmu. Tada sam pomislio:
Boze, sto kod nas niko nema poverenja u svoje narodne pesme?!
Sto niko nema hrabrosti da u svojoj narodnoj nosnji otpeva svoju
narodnu pesmu bez ikakvog stida, i da veruje da je to sto je
otpevao lepo i da to ljudi mogu da vole?! Ako nesto ostane iza
mene, to je sto sam ja prvi imao poverenja u taj materijal koji nam
je bogomdan, koji dobijamo rodjenjem. Moguce je da ce posle
mene neko raditi na tome i dalje. Mi smo, nekako, kako bi'ti
rek'o... mali, jadni. Stalno nas je stid, kao u prici "Zastideo se
majke". Stalno se nesto krijemo, stalno bi hteli da budemo nekako
otmeniji, da imamo neko drugo poreklo. Nemamo. Ovo je poreklo
lepo i ne treba nam drugo. Znas, ako za nesto budem zasluzan, to
ce biti zato da se ne stidimo onoga sto imamo. Tu ima divota i
divota. Tu muziku mozes ubaciti u bilo koji kontekst, i uvek ce
izgledati dostojanstveno i lepo. Ako mi ljudi jednog dana budu dali
neku ulicu koja bi se zvala "Trg zrtava Gorana Bregovica", to ce
verovatno biti zbog toga.


bijelodugme @ 06:53 |Komentiraj | Komentari: 0
1972. - 1974.
Ili: "Jutro" u kome se rodilo "Bijelo Dugme"



Hod po mukama

Grupa "Jutro" nastala je u januaru 1972. godine. Ismet Arnautalic zvani Nuno, mladji brat tada vec uveliko poznatog kompozitora Esada Arnautalica, racunao je na pomoc bratovljevih veza, pa se Bregovicu ucinilo da bi to mogla da bude dobra polazna osnova za plasiranje pesama koje su, tih dana, nastajale u njegovoj sobi u ulici Milosa Obilica 54. Nedostajao je samo pevac.


Jednog jutra tajanstveni glas pozvao je Bebeka telefonom, i njegovoj majci ostavio poruku da Zeljko sutradan obavezno dodje u Radio-Sarajevo. Ispred zgrade cekao ga je Goran Bregovic. Bio je zacudjen, jer se posle Italije, jedan drugome, ni na ulici nisu javljali. -"Sto je bilo - bilo je!", rekao je Bregovic. "Hajde da probamo ponovo." Zeljko je pristao i pola sata kasnije bila je snimljena prva verzija pesme "Patim evo deset dana".


Malo posle toga, 23. februara 1972. Zeljko Bebek otisao je u vojsku, u Pirot, i grupa "Jutro" je opet ostala bez pevaca. Arnautalic je hteo da se grupa probije iskljucivo preko festivala, pa je doveo izrazito festivalskog pevaca Zlatka Hodnika, pobednika "Zlatnog aplauza", priredbe namenjene pocetnicima koji zude za slavom. Brega je doveo Zorana Redzica, a peti clan bio je Goranov kolega sa filozofije Gordan Matrak.


Svadja s Nunom

Prvi nastup grupa je imala na festivalu "Vas slager sezone", 15. aprila 1972. godine. Pobedio je Bregovicev nesudjeni bend "Pro Arte", s Novkovicevom pesmicom "Nemoj draga plakati", a "Jutro" je nastupilo s pesmom "Ostajem tebi", koja se posle nasla i na singlu u izdanju Radio-Krusevca. Od silne treme bubnjaru Matraku tresla se noga na bas-bubnju, a dirigent, naravno, Esad Arnautalic nikako nije mogao da shvati odakle dolazi cudno lupkanje. Bregovic se seca ovog detalja iz pocetne faze delovanja "Jutra", tada jos pod vodjstvom Ismeta Arnautalica.


Na "B" strani singla nasla se pesma "Patim evo deset dana" u izvodjenju Zeljka Bebeka. U ocekivanju njegovog povratka iz vojske, Bregovic se menja sa Hodnikom na mestu pevaca, ali nije zadovoljan, pa za vreme odsustva u novembru 1972. Bebek ponovo peva "Kad bi' bio bijelo dugme", "Navrh brda vrba mrda", "U subotu mala" i "Hop-cup". U martu 1973. Radio-Krusevac objavljuje drugi singl "Jutra", sa pesmama "U subotu mala" na "A" strani , i "Kad bi' bio bijelo dugme" na "B". Orijentacija na studijski rad dovela je do kratkotrajne saradnje "Jutra" s Miodragom Batom Kosticem, clanom "YU - Grupe", koju Bregovic uvek spominje kao jedan od kljucnih momenata u svom razvojnom putu muzicara.


"Jutro" je imalo dva nastupa koji su mogli zauzeti znacajno mesto u istoriji grupe, ali je prilika da se bend predstavi u povoljnom svetlu olako propustena. Prva je prilika bila proslava desetogodisnjice rada "Indexa", 29. oktobra 1972. godine u "Skenderiji", a druga - zajednicki koncert na "Hajduckoj Cesmi" u Beogradu 25. maja 1973. U medjuvremenu Matrak se pokazao nepouzdanim i otisao. Njegovo mesto je posluzilo kao usputna stanica Perici Stojanovicu, kasnije clanu "Vatrenog Poljupca", sve dok za bubnjeve nije seo Vladimir Borovcanin - Sento, bubnjar najslavnije postave "Pro Arta".


Za vreme Bebekovog odsustva u februaru 1973. u Sarajevu je pao dogovor da "Jutro" nastavi dalje u sastavu: Nuno, Goran, Zeljko, Zoran i Sento. Ali bilo je jasno da Bregovic i Nuno ne mogu dalje zajedno. Goran je hteo da grupa preusmeri svoje delovanje na vise "zivih" svirki, cvrsti rock, folklorne teme i provokativne tekstove, a Ismet se zauzimao za "status quo". Pobedio je Brega. Zoran i Sento ostali su uz njega, a Zeljko je javio iz vojske da se slaze s novonastalom situacijom. Nuno je otisao, ali nije mogao da podnese da grupa nastavi da deluje pod imenom na koje je on polagao sva prava.


Takmicenje za ritam sekciju

U prolece 1973. situacija u grupi je sledeca: trojka Bregovic, Bebek, Redzic poznaje se godinama. Sento, koji ce do kraja godine biti izbacen iz "Pro Arta" sedi na bubnjarskoj stolici, a Bregovicev i Redzicev vrsnjak Vlado Pravdic, po prirodi pouzdan decko, povremeno saradjuje s grupom jos od njenog samog pocetka. Oseca je kao svoju, i jedini je raspolozivi orguljas s "Hammondom". On ce tog leta biti Bregovicev glavni saradnik na pripremi novog materijala. Kako zbog nedostatka opreme otpada svirka na moru, Pravdic zaradjuje s "Indexima" u Baskoj Vodi, a Goran koji letuje kod majke u Gradcu, dolazi kod njega da razgovaraju i pomalo rade. Goran svira teme na gitari, a Vlado ih skida na orguljama i zapisuje na notni papir. Tom prilikom nastalo je mnogo pesama koje ce "Dugme" kasnije uvrstiti u svoj repertoar, a ova saradnja donela je Pravdicu nekoliko aranzmanskih tantijema na prvim singlovima.


Sento i Zoran oterani su iz grupe pocetkom leta. S obzirom da su vec okusili slavu, bilo im je naporno da krenu iz pocetka, i dolaze na zagusljive probe, umesto da piju pivo i jure za curama. Sentin entuzijazam naglo je splasnuo posle neuspelih pregovora sa "Jugotonom" oko eventualnog izdavanja singla. On je tom prilikom nastupio kao bivsa zvezda "Pro Arta", ali bez rezultata. Usput je polako odvlacio Redzica na svoju stranu, pa je posle jedne zestoke svadje sa Bregovicem "Jutro" ostalo bez ritam-sekcije, sto je bila neugodna cinjenica s kojom je Brega morao da se suoci odmah po povratku u Sarajevo. U trenutku kad eventualnim novim clanovima nije mogao ponuditi nista vise od napornog rada Zoranovo i Sentino mesto nije bilo lako popuniti.


Vikend-tezga u "Skenderiji", donela mu je Ipeta Ivandica iz grupe "Rok", ali se problem basiste cinio neresivim. Ivica Vinkovic koji, zbog prijemnog ispita, nije putovao s "Ambasadorima" u SSSR, pridruzio se "Jutru", ali ih je napustio vec nakon nekoliko svirki, i vratio se u svoju maticnu grupu, zatrpanu novcem od visemesecne turneje. Zamenio ga je Jadranko Stankovic. Ali Vinkovic je ipak ostavio izvesne tragove u grupi. Krajem godine snimio je bas-deonice u pesmama "Top" i "Ove cu noci naci blues", koje ce se kasnije naci na prvoj ploci "Bijelog Dugmeta".


Zatvorena vrata studija

U septembru 1973. grupa se kretala u zatvorenom krugu iz kojeg kao da nije bilo izlaza. Da bi se bilo koji bend odrzao na okupu, potrebno je da ostvaruje odredjene prihode. Da se dodje do novca treba biti uspesan, a visinu uspeha odredjuje publika na osnovu kvalitete ploce. A ploca je od "Jutra" bila nedostizno daleko. Zahvaljujuci Ismetu Arnautalicu, sva vrata u Sarajevu bila su im zatvorena. Po njegovom nagovoru, tadasnji sef muzicke produkcije Radio-Sarajeva onemogucavao im je svako snimanje. Za grupu "Jutro" ne samo da nije bilo slobodnih termina, nego mu se i sama pomisao da ih pusti u studio cinila suvisnom. Godinu dana kasnije, na festivalu u Opatiji, kada je "Jugoton" dodeljivao "Dugmetu" prve zlatne ploce, taj isti covek prisao je Bregovicu i rekao mu u lice: "Uvijek sam vjerovao u vas".


Vlado je pokusao da ucini nesto preko prijateljice svoje majke, izvesne Tetke Mace, zaposlene u Radio-Sarajevu. Iz nedelje u nedelju ona je obecavala termine, sve dok je Vlado otvoreno nije upitao: zasto ih zavlaci? Odgovor je bio: "Znas, Vlado, u Sarajevu postoji jos jedna grupa "Jutro". Ako to medjusobno rascistite, odmah cete snimati. Do tada, odlucili smo da ni jednoj ni drugoj grupi ne damo nista."


Bregovic nije hteo da popusti, i grupa se dogovorila s Nikolom Borotom da mu snimi matrice pesama "Kameni Cvijet" i "Hop cup" za pevaca Hamdiju Custovica, a da zauzvrat u ostatku termina snimi dve svoje pesme. "Borota je za nas ucinio ono za sto cemo mu dozivotno ostati zahvalni. Posljednji sat studija, koji je bio rezerviran za njega, ustupio je nama" - kaze Bebek u knjizi "Istina o Bijelom dugmetu". "Kasno poslije pola noci, cim je zavrsilo snimanje sa Custovicem, u studio smo poceli unositi svoje instrumente. Tako smo ilegalno, bez icije dozvole, snimili matrice za "Top" i "Ove cu noci naci blues". A to nije bilo bas lako. Producent Radio-Sarajeva Milan Stupar, najavio je te noci, u dva maha, svoj dolazak u studio, pa smo na brzinu iznosili svoje stvari i sakrivali se po hodnicima. Nije tesko zamisliti koliko smo bili bjesni i nervozni…"


Pod utiskom opste situacije, grupa je, na kraju, ipak, odlucila da promeni ime. "Znali smo da je Nuno mocniji, i da se mozemo bosti sa rogatim, ali da samo gubimo vrijeme" objasnjava Pravdic. "A nesto nam je govorilo da vise nemamo vremena. Meni je bilo dvadeset cetiri, Goranu isto tako. Zeljka je direktor diskretno ispitivao: ima li se namjeru osisati. Bilo je: ili cemo napraviti nesto krupno, ali - odmah, ili cemo ostaviti muziku i postati sluzbenici."


Niko od clanova "Bijelog dugmeta" ne moze da se seti ko je i kada predlozio novo ime. Bebek misli da je pitanje promene imena razmatrano u pauzama novogodisnje svirke u "Skenderiji". Borota misli da je to ucinjeno jos za vreme tajnog snimanja, a negde je zapisano da je ideja potekla od Dragana S. Stefanovica, u kombiju na putu za Zenicu, gde je grupa imala redovnu svirku. Svi se, medjutim, slazu da je novo ime odmah prihvaceno. Pesma "Kad bi' bio bijelo dugme" bila je dovoljno poznata da bi bilo bojazni hoce li grupa izgubiti vec stecenu publiku.


1974. - 1989.


Faza I. - (1974.) ili:
"Top" je najavio dolazak zvezda


Goran Bregovic-gitara; Zeljko Bebek-glas; Jadranko Stankovic -bas gitara; Vlado Pravdic-orgulje; Ipe Ivandic - bubnjevi.


Novu 1974. godinu, "Bijelo dugme" je docekalo koncertom u "Skenderiji", i ta se svirka smatra njihovim prvim nastupom pod novim imenom. Status lokalne atrakcije na potezu Sarajevo-Zenica, omogucavao im je da jos, tu i tamo, nastupe sa starim plakatima "Jutra". Za nove nije bilo novca, pa je Bebek na svakom koncertu morao objasnjavati kako oni, zapravo, vise nisu "Jutro" nego "Bijelo dugme", ali da… Vreme karakteristicno po ogromnim ambicijama, ali i krajnjem siromastvu.


Prvih dana januara 1974. godine grupa je najzad dobila termine na Radio-Sarajevu. Na vec snimljene matrice nasnimljen je Bebekov glas, ovoga puta u miru, bez nervoze. Borota se seca da Zeljku nikako nije polazilo za grlom da snimi krik u srednjem delu "Topa", pa je on, iznerviran, stao za mikrofon i izdrao se od prve.


U medjuvremenu, produkcija ploca Radio-Krusevca za koju su snimili prve ploce, neslavno je rasformirana, pa su materijali ponudjeni tek osnovanom "Diskotonu". Muzicki urednik "Diskotona", inace Pravdicev sef iz "Ambasadora" Slobodan Vujovic, otvoreno im je rekao da su svi kapaciteti njegove kuce popunjeni i pozvao ih da navrate kroz, jedno pola godine. "Tada cemo vec mozda biti zvijezde, pa ne vjerujem da cemo navratiti" odbrusio je Bregovic, i pracen Vladom izasao iz kancelarije. Hamdija Salkovic, predstavnik "Jugotona" u Sarajevu, ponudio im je ugovor na pet godina. "Diskotonov" nepromisljeni potez ostao je zabelezen kao najveci poslovni promasaj u diskografskoj industriji ondasnje drzave.


Precicom do glavnih junaka

Prvi singl "Bijelog dugmeta" pojavio se na trzistu 29. marta 1974. godine, u omotu na kojem jos cekaju Zorana. "Top" je jos jedna od Bregovicevih folklornih vizija rock muzike, sa pouzdanim "singalong" refrenom, koji publika spontano prihvata na koncertu, dok je "Ove cu noci naci blues" direktna posledica italijanskog iskustva, za koje Bregovic i dan danas tvrdi da mu je najznacajnije u zivotu. Otkud folklor?


"To je stvar koja je nehotice izletjela bog-te-pitaj zbog cega. Mada sam u Italiji prihvatio Micinu ideju kozmopolitizma, stalno sam imao neke napadaje nostalgije, mozda bas na toj liniji prikrivenog folklora. Odjednom je to ispalo iz mene. Nisam sjedio i razmisljao o tome kao o stvari koja bi mogla upaliti." - objasnjavao je Bregovic autorima knjige "Nista mudro", mada oni podrzavaju misljenje Nikole Borote da je jedan od direktnih povoda za pocetke Bregovicevog bavljenja folklorom, televizijska emisija "Na ti", u kojoj je Borota, kao urednik, insistirao na pokusajima te vrste, pa je Goran, kako bi osigurao ucesce u emisiji, doneo pesmu "Hop cup". Neki papirici s pocetka Bregoviceve karijere dokazuju njegov znacajni interes za narodnu muziku, koji se kasnije pokazao kao uspesan spoj folklornih motiva i cvrstog rocka u velikom broju njegovih pesama.


Pod novim imenom grupa se prvi put spominje u stampi 27. aprila 1974. kada "Top" stidljivo ulazi na 18. mesto "Studijeve" top-liste najprodavanijih singlova, i na njoj ostaje deset nedelja i dostize najvise, deseto mesto. Prvi veliki tekst o "Bijelom dugmetu" objavio je "Dzuboks" u svom prvom broju u julu 1974. godine, gde je Ognjen Tvrtkovic zakljucio: - "Ukratko - sastav "Bijelo dugme" je na putu da daljnjim radom i usavrsavanjem postigne jos vise i svrsta se u sam vrh jugoslavenske pop muzike. Pocetak je bio dobar, a sada da vidimo jos bolje rezultate.’’


U medjuvremenu Bebek je napustio posao. Dosao je na probu i rekao: "Ja, raja, dao otkaz", seca se Pravdic. To je bio veliki potez jer je on u to vreme vec bio ozenjen i imao je dete.


Kraj za Jadranka

“Nasi prijatelji sa Radio-Sarajeva zamolili su nas da napravimo neke snimke za potrebe njihove emisije "Mivion"’’ - nastavlja Pravdic. “Mi smo vec na probama imali jednu poskocicu na koju smo nakalemili tekst i tako je nastao "Glavni junak jedne knjige". Ubrzo je ta pjesmica postala toliki hit da smo ju jedne veceri u Zenici morali ponavljati pet puta. Tada smo dobili prvi veliki honorar: svako po osamdeset tisuca ondasnjih dinara. Najprije smo podijelili najocuvanije krupne novcanice, onda najocuvanije sitne, i na kraju one najpoderanije. Onda smo ih bacali u zrak i posipali se njima.’’


Basista Jadranko Stankovic dosao je jednog dana sa bezumnom idejom da bi on mogao malo da komponuje. Pravdic mu je objasnio da to nema smisla jer jos nisu snimili ni one pesme koje su vec zavrsili. Jadranko je medjutim ostao pri svom. Posle odbijenog predloga da se umesto Goranove, objavi njegova verzija "Glavnog junaka", dosao je sa idejom da se izbaci Goranova "Selma", koja se tada jos zvala "Liza", i prihvati njegova. Svi su glasali i odbacili i ovaj predlog, na sta se basista uvredio i nastavio da dolazi na svirke, ali je druzenje s grupom sveo na najmanju mogucu meru.


“Jedne subote u Zenici prilicno nas je iznervirao, i to je bio povod da ga se rijesimo’’ - govori Pravdic. ‘’Nitko nije htio dobrovoljno to uraditi, pa smo vukli sibice, ali ni tu se nismo slozili, pa smo se na kraju dogovorili da ga izbacimo sva cetvorica. Opkolili smo ga i pitali uglas "Da li ti sviras sa nama?" On je bio malo zbunjen ali je odgovorio - "Pa, da… sviram". Mi smo jedva docekali taj odgovor i poceli vikati kao mala djeca "E, ne sviras vise!!!"
Dusko Pavlovic u knjizi "Bijelo dugme" pise kako im je on za svaki slucaj maznuo miks-pult, dok mu ne isplate honorar s poslednjih koncerata. Isplatili su ga, on je vratio mikser i - ostao u proslosti.


Bilo je krajnje vreme da se nesto ucini s tim basistom, ali se resenje nije naziralo. Jedini pravi covek bio je Redzic, ali on je bio u velikoj svadji sa Bregom. Ipak su na kraju Bebek i Pravdic otisli do njega, i ubedili ga da se vrati u bend. Cinilo se da je Zoran to jedva i docekao, pa su konacno sva petorica bili na svojim mestima. U aprilu 1974. put do uspeha cinio se daleko jednostavnijim.



Faza II - ( 1974. - 1976.) ili:
Ko pre devojci, njemu - kopile!


Drugi singl "Bijelog dugmeta" izasao je pod neobicnim okolnostima. Skoro istovremeno objavili su ga "Jugoton" i "Diskoton". Na "A" strani oba izdanja nasla se pesma "Glavni junak jedne knjige", dok su "B" strane unosile zabunu kod kupaca. Na "Jugotonovom" izdanju bila je pesma pod nazivom "Bila mama Kukunka, bio tata Taranta", a "Diskoton" je svoju nazvao "Avanture maloga Ju-Ju". U celoj prici je najzanimljivije da je rec o istoj pesmi, ali potpisanoj od dva autora. Za "Diskoton" je potpisao P. Bergamo, a za "Jugoton" Zarko Roje. Da bi zbrka bila potpuna, na omotu "Diskotonove" ploce kao autor je naveden - Goran Bregovic.


Kad bi bio bijelo dugme

Nekoliko dana kasnije, tacnije 18. novembra album "Kad bi' bio bijelo dugme" stigao je u prodavnice, u - za to vreme - revolucionarnom omotu Dragana S. Stefanovica, koji ce se kroz nekoliko godina naci u Britanskom izdanju "Pet stotina najlepsih albuma sveta". Stefanovic ni dan danas ne zeli da otkrije ime modela, ali s tim u vezi iznosi jednu anegdotu: "Jednom mi je u Radio-Sarajevu prisao neki mladic i pozvao me da izadjem van. Tu je stajala neka djevojka, ali kako mi je sunce islo u oci, nisam odmah raspoznao o kome je rijec. Mladic me je upitao: da li je poznajem? Pogledao sam malo bolje i prepoznao djevojku koju sam slikao za omot. Pozdravio sam je, a na to joj je mladic prisao, opalio joj samar i nazvao je kurvom. Pitao sam ga - cemu to? Odgovorio je : "Rekla mi je da je ona "Ta" s omota. Zelio sam samo vidjeti da li je poznajete." Nakon toga su otisli kao da se nista nije dogodilo.


Album "Kad bi' bio bijelo dugme" oborio je dotadasnji rekord u prodaji ploca, koji je drzala "YU-Grupa", sa svojim "Prvim albumom", prodatim 1973. godine, u 30 hiljada primeraka. Postavljen je novi, znatno visi rekord. Samo do februara 1975. kada su "Dugmetu", u Opatiji, urucene "Zlatne ploce", prodato je vise od 40 hiljada ploca.


U recenziji ploce, u nedeljniku "Studio" od 30. novembra 1974., Drazen Vrdoljak je uvod u naslovnu temu albuma nazvao "pastirskim", pa je u "Tini" od 25. decembra iste godine nastao termin "Pastirski rock", kasnije stalno vezivan uz muzicku orijentaciju sastava.


Iz sve snage, na sva cula

Godinu u kojoj je iz plesnog orkestra preraslo u najjacu rock grupu u zemlji, "Dugme" je ispratilo u "Skenderiji", pred nekoliko hiljada posetilaca. Bregovic je kasnije ispricao: "Umorni i rascupani, otisli smo potom kod Vlade Pravdica. A on - covjek iz drugog svijeta. U njegovom domu sve mirise na mir i spokojstvo, narocito poslije onog pakla u "Skenderiji". I tada, njegova majka, pijanistica, sjede za klavir i pocne svirati Sopena. Ne kazem da volim Sopena - suvise je nekako sladak i patetican, ali pamtim ga te noci kako je zvucao, kao da kuckate o srebro, smireno i sjetno, kao muzika nekog davno zaboravljenog djetinjstva.’’


Nova 1975. godina pocela je sredjivanjem tek kupljenog ozvucenja, za to vreme, enormne snage od 1000 wati. Novac je osigurao "Jugoton", i u Londonu je nabavljen novi mix-pult, novo pojacalo i zvucnici, sve u vrednosti basnoslovnih deset miliona dinara. Pripremalo se i uredjenje scene. Grupa je sama napravila rasvetu, a od izvesnog Duleta Kukuza, koji je kasnije postao vodja grupe "Tako", kupljen je stroj za pravljenje dima. Bio je to dobar, ali za muzicare onog doba, mucan efekat. Naime dim se pravio od neke uljne materije, uz njega se tesko disalo, zavlacio se pod odecu, instrumenti su bili klizavi, a Ipetu su, cak, pucali bubnjevi.


Ovakve nezgode ipak nisu sprecavale Gorana, Zeljka, Zorana, Ipeta i Vladu da svakodnevno odrzavaju koncerte. Putovali su u tesnom prljavobelom kombiju, po hladnim, zaledjenim ulicama, spavali u jeftinim, nezagrejanim sobama i jeli iz konzervi, koje su pre koncerta zagrevali na malom resou. U svim mestima trazila se "karta vise", a u nekima koji broje hiljadu stanovnika skupilo bi se i tri hiljade posetilaca. Posle svirke bezali su ispred raspamecenih obozavateljki, potajno trpali pojacala u kombi, a zatim pokusavali da se sto udobnije smeste iza bubnjeva. Slobodno se moze reci da je euforiju, koja je nastala iza albuma "Sta bi dao da si na mom mjestu", grupa izgradila upravo takvim i toliko cestim nastupima, odrzavanim i po najzabacenijim provincijskim salama sirom ondasnje drzave.


Kongres Rock-majstora

Dvanaestog februara 1975. izasao je novi singl "Bijelog dugmeta". Pesma "Da mi je znati koji joj je vrag", ostatak je materijala snimljenog za album, dok je na "B" stranu stavljen "Blues za moju bivsu dragu", da po uhodanoj shemi, izmena tempa odrzi potrebnu ravnotezu.


Osam dana kasnije, 20. februara, u Zagrebu je odrzan "Kongres Jugoslavenskih Rock-gitarista". Pored Bregovica nastupili su: Kresimir Sostar, Veseli Orsolic, Zelimir Kovacevic - Pes, Radomir Mihajlovic - Tocak, Vedran Bosic, Josip Bocek i Miodrag Bata Kostic. Mihaljekova ideja bila je da se svi zajedno okupe u Zagrebu, i da se posle koncerta odaberu cetvorica najboljih koji bi krenuli na zajednicku turneju. Nezvanicno je pobedio Tocak, ali on nije bio ekskluzivac "Jugotona", kuce koja je htela da izda dupli album, pa je on otpao u samom startu, iako je u to vreme smatran najboljim gitaristom Jugoslavije. Ni medju ostalima nije izabran najbolji, jer ko bi to uostalom mogao da odredi, nego najatraktivniji, pa su na put krenuli: Vedran Bozic, tada clan "Timea", Josip Bocek, bivsi gitarista "Korni grupe", Bata Kostic i Goran Bregovic, zbog koga je cela stvar zapravo i izmisljena.


Pred okupljanje u Zagrebu svi su dobili zadatak da napisu krace biografije, koje su kasnije objavljene u "Dzuboksu" i "Zabavniku". Uz istinite podatke Goran je dodao i nekoliko izmisljenih, da mu biografija dobije na tezini. Tako je naveo da je privatno ucio da svira klavir i flautu, da je kod majstora Zaninija u Genovi ucio klasicnu gitaru, da je osim u Italiji svirao u Svajcarskoj i SAD-u, da je svoju "Les Paul Custom" gitaru koju je 1970. nabavio u Italiji, zapravo kupio od nekog crnog blues-pevaCa u Los Angelesu… Srecom, niko ga nije uzeo za ozbiljno.


Medjutim, vec u Zagrebu, videlo se da je Bregovic najpametniji u celoj ekipi. Dok su se ostali izivljavali nad neduznim instrumentima, dokazujuci da su najbrzi ne samo u zemlji nego i u celom svemiru, Goran je zakljucio da je bolje razveseliti publiku, pa je doveo "Bijelo dugme", i s izuzetkom jedne krace impresije na akusticnoj gitari, koja je kasnije uvrstena na album "Kongres rock-majstora" (1975.) pod nazivom "Minijatura za moju majku" radije se priklonio izboru iz repertoara svoje grupe.


Ima neka tajna veza

Album "Kongres rock majstora" izdat 29. maja 1975. godine, dokazao je da Bregovic savrseno zna da odredi granice svog muzickog umeca, i unutar njega izabere korektna i atraktivna resenja. Dovodeci kompletno "Bijelo dugme" kao vokalnu i instrumentalnu pratnju, Bregovic je zeleo da pruzi uvid u pojedine aspekte svoga stvaralastva, koji se nisu potpuno uklopili u imidz njegove grupe, ali i da pokaze kako mu je mogucnost da se izrazi u okviru "Bijelog dugmeta" sasvim dovoljna, te da u buducnosti od njega ne mozemo ocekivati nikakve solisticke izlete. Pesmu "Ima neka tajna veza", jos jednu od njegovih starijih pesama, koju je jos 1973. snimila Sabina Varesanovic, publika je prihvatila kao ljubavnu, mada ona u stvari govori o zatvorskom cuvaru, i vremenom izbacila u sam vrh Bregovicevih "znacajnijih" pesama. Njegovu stranu albuma "Kongres rock-majstora" dopunile su pesme "I kad prodje sve, pjevat' cu i tad", "Minijatura za moju majku", i "Znam za jedno tiho mjesto". Petnaest dana pre albuma "Jugoton" je izdao singl sa pesmama "Ima neka tajna veza" i "I kad prodje sve, pjevat' cu i tad".


Odmah po zavrsetku turneje rock-majstora, "Dugme" je krenulo na svoju. Prvi koncert je odrzan 4. aprila u Mariboru. U Beogradu 27. aprila publika je gotovo demolirala halu, a policija je morala posle koncerta palicama i smrkovima da rastera nekoliko stotina najvatrenijih, koji su pretili da u odusevljenju ugroze zdravlje svojih ljubimaca. Najdirljiviji moment desio se kada su Bebek i Bregovic, bez muzicke pratnje zapevali narodnu "Ajd' idemo Rado", a preko cetiri hiljade prisutnih zavristalo od zadovoljstva.


Jun je bio rezervisan za odmor, a petog jula na zavrsnoj veceri Splitskog festivala "Bijelo dugme" je trebalo da primi "Platinastu plocu" za preko 50 hiljada prodatih kopija albuma "Kad bi' bio bijelo dugme", i posle toga da odrzi polusatni show. Voljom neba show je otkazan, jer je neposredno pred izlazak "Dugmeta" na scenu poceo takav prolom oblaka, da su se svi prisutni na Trgu Republike razbezali glavom bez obzira.


Bez Redzica u Londonu

Tih dana grupa je pocela da iskazuje nezadovoljstvo radom svog menadzera Vladimira Mihaljeka, koji je bio s njima jos od Cavtata 1974. Pri konacnom obracunu turneje ostalo je sporno oko sedamnaest miliona dinara (tadasnjih deset hiljada dolara), koji su jednostavno nestali. Bilo kako bilo, ostaje cinjenica da je Mihaljek ucinio neprocenjivo mnogo u stvaranju poslovne sposobnosti "Bijelog dugmeta". Kada ih je po povratku iz Engleske preuzeo Grada Veljkovic, trebalo je samo naplatiti Mihaljekove ostroumne i dalekosezne poteze.


Sredinom avgusta 1975. grupa se, u okviru pedantno smisljenog plana, povukla na Borike, da pripremi materijale za drugi album. Uz Gorana, Zeljka, Ipeta, Zorana i Vladu na put su posli Mustafa Kurtalic-Mute, sarajevski muzicar, koji je trebao da zameni Redzica za vreme njegovog boravka u vojsci i Dragan S. Stefanovic, koji je na Borikama napravio cuveni omot albuma "Sta bi dao da si na mom mjestu", sa prelepim propratnim fotografijama koje su predstavile "Dugme" kao svetske zvezde.


Vracajuci se iz Rogatice na Borike 23. septembra 1975. nastradao je Zoran Redzic. Pokusavajuci, zajedno sa Vladom, da promeni gumu, kombi je kliznuo, pao mu na srednji prst leve ruke i smrskao ga. Odluceno je ipak da se ne trazi novi basista, vec da Zoranov deo posla odradi Bebek. Medjutim na albumu je ipak potpisan Redzic, jer je on osmislio sve bas deonice i potom radio sa Bebekom na njihovoj realizaciji.


Snimanje i miks albuma "Sta bi dao da si na mom mjestu" trajali su od 8. do 23. novembra u cuvenom "Air Recording" studiju u Londonu. Snimatelj je bio Peter Handerson, tada pocetnik, koji ce par godina posle napraviti blistavu karijeru producirajuci album "Breakfast in America" grupe "Supertramp". Produkciju albuma preuzeo je Niel Harrison, poznat po radu sa grupom "Cockney Rebbel".


U istoj zgradi, samo sprat iznad, snimali su "T. Rex" i "Roxy Music", i s puno paznje dolazili da gledaju sta rade urodjenici s Balkana. "Bilo je to izvanredno iskustvo" govori Pravdic, "svake veceri kazemo sto nam je od opreme potrebno za sutradan i stvarno - u tri popodne kad nam zapocinje snimanje, sve je potpuno spremno za rad. I Harrison i Henderson bili su nam na usluzi u svakom trenutku. Postovali su nase ideje, i nekako bojazljivo davali svoje, koje smo mi, naravno, objerucke prihvacali. Kad je ploca bila gotova, i kada smo ukljucili svih sest studijskih monitora, dozivjeli smo sok…’’


Sta bi dao da si na mom mjestu

Drugi po redu album grupe "Bijelo dugme" nazvan "Sta bi dao da si na mom mjestu" pojavio se u prodavnicama ploca 17. decembra 1975. godine. Za kratko vreme razgrabljeno je gotovo 200 hiljada primeraka. Konacni saldo je iznosio oko 245 hiljada, mada je zbog luksuzne opreme ova ploca bila gotovo dvostruko skuplja nego ijedna do tada. U cast "Bijelog dugmeta" Jugoton je morao da ustanovi novi trofej - "dijamantnu plocu" za prodatih sto hiljada ploca. "Dugme" je, medju svim jugoslovenskim izvodjacima bilo koje vrste muzike, prvo probilo ovu "granicu snova".


"Prodali smo toliko ploca jer "Bosanac" nije otisao na singl" - objasnio je Bregovic. "Nikada ne ispucam svoje glavne adute". Jugoton je pesmu "Tako ti je mala moja k
bijelodugme @ 06:50 |Komentiraj | Komentari: 0
Ljudi hvala na prvih 1000 posjeta ! ! ! Nadam se da je blog dobar i zanimljiv i da ce te ga cesto posjecivat pogotovo fanovi Bijelog dumeta. Ima jos puno dodataka koji se mogu stavit na blog ali se zasad trudim koliko mogu. Sve moguce informacije o Bijelom dugmetu i njihovim clanovima se mogu naci ovdje. Zasad su to sve vijesti o trenutnim dogadjanjima al cim doznam nesto vise objavit cu na blogu.

Bijelo dugme 4ever
bijelodugme @ 06:38 |Komentiraj | Komentari: 0
ponedjeljak, kolovoz 13, 2007

GUČA - Sabor trubača u Guči, koji će se 47. put održati od 8. do 12. avgusta, okupiće oko 600 000 gostiju iz zemlje i sveta, i više od 1.500 učesnika, trubačkih virtuoza. Veliki spektakl ove godine, u varošici trube, prirediće Goran Bregović sa svojim „Orkestrom za svadbe i sahrane“ 10. avgusta u 21 čas na glavnoj pozornici. Koncert je besplatan, najavili su organizatori Sabora. Ovaj muzički spektakl direktno će prenositi RTS.
Tradicionalno, najmasovnija poseta se očekuje u subotu i nedelju kada se održava ponoćni koncert i finalno takmičenje trubača. Ove godine, karte za ponoćni koncert, 11. avgusta u 23 časa, koji okuplja sve majstore trube sa našeg podneblja, koštaće 300 dinara.
Za sada je neizvesno učešće velikana trube Bobana Markovića koji je prošle godine proglašen za ambasadora Sabora trubača u Guči.
„Boban je postao svetsko trubačko ime i prebukiran je koncertima u zemlji i svetu. Obećao je da će pokušati da ne izneveri tradiciju i saboraše. Postoji nada da će ipak zasvirati u četvrtak uveče“, rekao je Adam Tadić, direktor Centra za kulturu u Guči.
U takmičarskom delu programa ove godine učestvuje 20 seniorskih, 11 omladinskih i šest pionirskih orkestara. Trubačko umeće na limenim instrumentima mladi orkestri pokazaće trećeg dana Sabora, u 18 časova, na glavnoj bini. Najbolji omladinski orkestar „Blic“ će, već tradicionalno, nagraditi bubnjem.
Prvi put ove godine za najbolji orkestar po mišljenju publike glasaće se putem SMS-a.
Završnog dana Sabora trubača, u nedelju u 15 časova, u srcu Guče okupiće se trubačka elita da u međusobnom nadmetanju izbori prestižne nagrade: prvu trubu Sabora, najbolji orkestar u Guči i „Zlatnu jabuku“ za najizvornije muziciranje.
Sabor trubača u Guči otvoriće u sredu, 8. avgusta, u 10 časova, po treći put domaćin, Velimir Ilić, ministar za infrastrukturu, a finalno takmičenje u nedelju, Milorad Dodik, premijer Republike Srpske, u pratnji Vojislava Koštunice, premijera Srbije.
Od ove godine u okviru programskog sadržaja Sabora trubača zaživeće i izbor za najlepšu saborašicu. Mis 47. dragačevskog sabora trubača izabraće stručni žiri u subotu pre ponoćnog koncerta, oko 22 časa. Koncertu će, u četvrtak uveče, prethoditi izbor najlepše Srpkinje iz dijaspore. Najlepša saborašica stiče pravo takmičenja na izboru za mis Srbije.
Saboraši ne treba da propuste priredbu „Pobedili su, zaslužili su“, koja je na programu u petak u 18 časova na pozornici u centru Guče. Ljubiteljima izvornih vrednosti i stare srpske tradicije preporučuje se narodni višeboj, u četvrtak u 14 časova, defile i stara dragačevska svadba, koje su na programu završnog dana Sabora.
U Guči će za tri godine biti održan izbor za prvu trubu sveta, i očekuje se da će tada biti milion gostiju. Strani orkestri već su počeli zagrevanje. Ove godine sviraće orkestri iz Slovenije, Makedonije, Nemačke, Francuske, a dolazak su najavili Grci i Amerikanci.
bijelodugme @ 02:13 |Komentiraj | Komentari: 1 | Prikaži komentare
Kada su Milića Vukašinovića, čuvenog doktora za rokenrol, dugogodišnjeg vođu "Vatrenog poljupca"i kompozitora koji je proslavio Hanku Paldum hitovima poput "Voljela sam, voljela", na koncertima "Bijelog dugmeta" klinci vidjeli za bubnjevima, nisu mogli da se načude otkud ovaj gitarista i pjevač na toj poziciji.

Zbog njih će mu istorijski koncerti u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu i ostati u pamćenju. Gledajući "Dugme", kaže Milić, ta generacija mogla je da vidi koliko je bivša Jugoslavija bila ozbiljna zemlja, koja je, za razliku od današnjih balkanskih država, imala jasne standarde i kriterije.

"Te mlade generacije mogle su da osjete magiju zbog koje i postoji šou-biznis. Ovih zadnjih 15 godina su najgore srozavanje. Zato oni i nisu mogli da osjete to što muziku čini tako velikom. Jer, "Bijelo dugme" nije samo rok grupa. Ona je i najbolji pop i sve najbolje što se veže za jednog izvođača. I vidi šta se sad dešava poslije naših koncerata, klinci koji su željeli ozbiljno da se bave muzikom, ali su odustali, vidjevši da svi pjevaju na plejbek, matrice i fajlove, počeli su ponovo da kupuju instrumente. Vidio sam mnogo njih kada sam ovih dana uzimao neke instrumente. Kupuju gitare i opet hoće da vježbaju u podrumu, bez čega i nema muzike", uvjeren je Mića.

Na koncertima je bio koncentrisan. Kako i ne bi, kada je s ostatkom benda vježbao mjesec dana. Poslije koncerata su mu, tvrdi, svi čestitali i nije se našao niko da kritikuje nastupe "Dugmeta".

"TIFINE IZJAVE NEMAJU SMISLA"

"Mnogi klinci su mi oduševljeno prilazili na ulici i čestitali, jer većina njih i ne zna da sam ja bubnjar. Zbog mene će, siguran sam, mnogi početi da sviraju bubnjeve, jer ja, ne samo da sviram dobro, nego to i vizuelno prenosim dobro. Poslije talenta, sljedeći element uspjeha je imidž. I koliko jak talenat - toliko jak imidž, to je pravilo", objašnjava Mića.

Kritike na račun lošeg ozvučenja i najave tužbi protiv Gorana Bregovića, koje kao nadoknadu za duševnu bol zbog svirke na beogradskom hipodromu traži 20 Novosađana, Vukašinović objašnjava problemom prostora, pošto prije "Dugmeta" u tom ambijentu nije bilo ozbiljnije svirke.

"Zato ja kažem da je bilo bolje da su 'Rolingstonsi' svirali prije nas na tom prostoru. Onda bismo mi znali o čemu se radi, pitali bismo njihove ljudi koji se bave ozvučenjem koji su problemi, a ne ovako kad smo mi bili prvi i probijali led. Drugo, nismo mi očekivali toliko mnogo ljudi, a tamo ih je bilo 300.000. I onda je nemoguće da ti predvidiš i da ozvučiš svaku tačku na hipodromu. Meni je zaista žao što neki ljudi, sigurno jedna petina, nisu dobro čuli, a na ovu cifru to je ogromno, jer je to 60.000 ljudi", konstatuje Vukašinović. Sasvim siguran je i da su svi oni koji su stekli utisak da je on u jednom momentu razljućen bacio palice, prije nego što je njegovo mjesto zauzeo Điđi Jankelić, u zabludi, dok za ponašanje Mladena Vojičića Tife ne može da garantuje.

"U mom slučaju, to nije bilo tako. Za Tifu ne znam, jer njega gledam s leđa. Znam da je u Sarajevu bio kao malo deprimiran. Ali, i u Sarajevu smo mi imali strahovit problem. Jedno sat prije koncerta se stuštio takav pljusak da to nije bilo normalno. Usred tonske probe. Tako je i tamo na bini bio veoma loš monitoring zato što ga nismo namjestili, pošto nismo uspijevali da se čujemo. Ja, recimo, uopšte nisam čuo klavijature. Klavijature počnu, a ja sjedim i čekam da pjesma počne. A ja nisam bacio palice, jer sam ja profesionalac. Prije svega, publika ne smije da vidi da ti bacaš palice. Ali, kad su oni počeli da sviraju, ja sam se samo uhvatio za glavu i pitao: šta da sviram? Nismo se mi svađali, zaista, nego sam ja bio u panici šta da sviram, pošto ne čujem. Međuljudski odnosi su bili divni i sve je bilo harmonično. Suviše je to bilo jako i veliko da bi neke male ljudske sujete mogle to da kvare. Ja sam čitao neke Tifine izjave, ali u to neću da ulazim. To je njegov stav. Ipak, ako je nešto tako veliko, onda to nema smisla, pogotovo za takve zamjerke. Jer, ako je nešto prevara - nemoj da učestvuješ, pogotovo ako si ti takav poštenjak. A ne da učestvuješ, pa da onda pričaš", rezolutan je roker stare garde koji ne priznaje naknadne "reklamacije".

Uostalom, on Bregovića i društvo odlično poznaje i uvijek je bio dobar s njima.

ISTORIJA S "DUGMIĆIMA"

S "dugmićima" je svirao u dva perioda. Prvi put krajem šezdesetih u Italiji, gdje su se zaputili iz Dubrovnika. Tamo su Bregović i Željko Bebek svirali u istom hotelu u Dubrovniku u kojem je sa svojim bendom "Čičak" nastupao i Mića.

"Mi na terasi, oni dolje u baru. Tada je neki Italijan čuo njih u baru, pa su oni otišli u Italiju. I to na onu ljetnu varijantu na ostrvima, gdje je dolazila samo 'haj klas' s jahtama. I tu se svirao samo onaj popularni repertoar - komercijala. Bilo je to 1969. na 1970, kada su se pojavile velike svjetske grupe i kada je sama muzika bila znatno važnija nego refreni. Mi tada, da nismo uskočili u taj voz da postanemo pravi svirači, ostali bismo mali tezgaroši. Kad sam ja došao u grupu, Brega je s basa prešao na gitaru, jer je gitarista morao da se vrati u Sarajevo zbog fakulteta. Zoran Redžić je zauzeo mjesto basiste i ja sam iz velike nužde da to promijenimo strašno žurio da najzad počnemo da sviramo. I počeli smo s nekim mojim temama, koje su trajale po pola sata. Za tu publiku je to bilo dosadno, zvuk im je bio prejak, tako da smo odmah dobili nogu iz tog kluba. Ali, meni je najbitnije bilo da se izvučemo iz tog miljea komercijale i da stasamo kao svirači. Znači, i da nemamo šta da jedemo, ako treba, ali da se ne priklanjamo liniji manjeg otpora. Inače, rokenrol znači ne ići linijom manjeg otpora. Kad siđeš s bine, rokenrol počinje. I to je sva istina. Zato sam ja njima dao da vježbaju desnu ruku, a ja sam tu najjači i na bubnju i na gitari, što sam dokazao u mnogim pjesmama, pošto su mnogi mislili da sam ja to snimao na magnetofonu da bih ubrzao. Ali nisam, to sam lično odsvirao. I zato sam ih tjerao da vježbamo i radimo, pa smo, po povratku iz Italije, kada smo Brega, Redžić i ja nastupali kao "Mića, Goran i Zoran", svirali "Cepeline", "Krim" i "Blek sabat". U stvari, za Bregu se najbolja stvar desila kada sam ja otišao u London . Ja sam se malo osjećao kriv. U stvari sam ih zajeb'o, jer su nam dali da sviramo na televiziji. Znajući da samo umijem da kopiran i imitiram zapadnu muziku, odabrao sam i pjesme, što baš i nije imalo prođu. I pošto sam bio lud za zapadnom muzikom, rekao sam: 'Idem u London da postanem autentični autor'", priča Mića koji je u neslužbenoj prijestonici svjetskog rokenrola proveo tri godine. Njegovo odsustvo od 1971. do 1974. godine, siguran je, dobro je došlo Bregoviću da dobije sopstvene vizije i da ih ostvari. Milić je, po povratku iz Londona, bio fasciniran, pogotovo pjesmom "Kad bih bio bijelo dugme". Shvatio je, kaže, da je to sadržaj koji je bio potreban ovom podneblju. Mićinim odlaskom odahnuo je i Bebek, jer je on, dok je Vukašinović pjevao, bio višak, pa je ispalo da je otišao zbog Vukašinovića, što po Milićevom mišljenju, nije tačno, jer se, kako kaže, Bebek koncepcijski nije uklapao u ono što su radili. U "Dugmetu" se ponovo obreo 1976, kada je Ipe Ivandić otišao u vojsku.

"NA PEDERBALOVIMA NE SVIRAM "

Dok je "Dugme" u njegovom odsustvu koračalo ka velikoj sceni, Milić se u Londonu prihvatio gitare i posla. Gledao je Gerija Mura i ostale velikane, maštajući da njegova grupa bude tako upečatljiva - da sviraju tako da ljudi, čim uđu na koncert, zinu i zatvore usta tek na kraju nastupa. Tu viziju je, kaže, ugradio u "Vatreni poljubac", dajući primat instrumentalu u odnosu na efekat refrena. Potkovan londonskim iskustvom, napravio je i prvu pjesmu "Doktor za rokenrol", koja je i danas, po Milićevom ubjeđenju, zakletva svim rokerima. Tu je, najzad, ostvario svoj naum da bude autor, a ne samo da svira, zeza se i ganja djevojke, jer mu u takvom rasporedu snaga drugo nije ni preostajalo kada mu je sve bilo servirano. Zato je u Londonu radije izabrao da bude "momak za sve" u "Hard rok kafeu", nego u nekom bendu. Tri godine je radio sve - donosio, odnosio i čistio za onima koji povraćaju. Ali, postao je autentični rok autor. Prvo je kupio gitaru za pet funti i vježbao poslije 12 sati rada u kafeu.

"Naučio sam tri akorda i više nisam htio, jer bih postao pametnjaković. Da jesam, onda bismo se naduravali ko zna više akorada, a nigdje pjesme ni kurca. Pa nek' se onda oni takmiče u akordima, a meni će Bog da da pjesme i arije, jer sam normalan", kaže doktor za rokenrol, ogorčen "rokerima šminkerima", koji žive od maminog i tatinog džeparca, a još više hevi metalom i njegovim varijetetima poput spida. Na takav zvuk, naglašava, treći dan dobije sifilis na mozgu. Ježi se i od satanista i raznih psihopata i manijaka koji su uništili njegov pravac - hard rok. Takvi su, kaže, otjerali žene sa koncerata svojim šutkama i tučom, a zbog žena Mića i svira. Iako se i sam vizuelno veže za hevi metal, ne daj bože da ga neko svrstava u tu vrstu muzike.

"Zadnja velika grupa je bila 'Guns and Roses' jer ja nikada nisam volio 'Metaliku' i slične grupe. Ne volim taj teški zvuk i tu nebuloznu muziku. Zato su 'Rolingstonsi' najveća grupa svih vremena, jer oni imaju publiku i pjesme. I mnogo obožavateljki. To me kod ovih grupa poput 'Metalike' najviše i nervira, jer u njihovoj publici od 25.000 prisutnih možda ima pet djevojaka, i to krezubih. Sve ostalo su muškarci. Ama, to se zove pederbal, a ja na pederbalovima ne sviram. Zato rokeri ne bi ni trebalo da se ugledaju na takve psihopate, već na mene, jer sam ja predstavnik pravca na koji se naslanjaju 'Gansi'", poručuje osnivač "Vatrenog poljupca", koji je s tim bendom snimio devet albuma, četiri je izdao kao solista i napisao stotine pjesama u lepezi od "Direktora" do Cece Ražnatović.

NISKE STRASTI I NARODNJACI

Hanka Paldum, po mišljenju mnogih, treba da mu podigne spomenik kao tvorcu hitova i albuma "Sanjam", kojim je zagospodarila top-listama. Pokojnom Tomi Zdravkoviću je poklonio pjesmu "Sjećaš li se, Sanja" i dokazao da su mu narodnjaci, ako su dobri, veoma bliski. Nekonvencionalni Milić muziku i ne dijeli na žanrove. Postoje, kaže, samo dobra i loša muzika - sve ostalo su naklapanja. Za njega, najgora je zabavna muzika, jer ona nema nikakvog smisla. Najgora narodna muzika za Milića je bolja nego kompletna zabavna scena.

"Kažu da su u narodnoj muzici niske strasti. Jesu, niske su, ali su bolje nego nikakve strasti. A takve su u zabavnoj muzici. U stvari, zabavna muzika je ničim izazvana muzika, a narodna je, zaista, izazvana pićem i kafanom, što znači niskim strastima koje onda prerastu u visoke strasti", rezolutan je ovaj roker čiji je recept za uspjeh da napraviš album od 10 pjesama, a u tom opusu osam nabijenih seksom.

"To je recept. Jer, ako ti pjesme nisu takve da vežu žene, nemaš više šta tražiti u muzici. Gotovo je, propao si", proriče Vukašinović.

I zato je, smatra, bolje svirati za 50 žena u publici nego za 500.000 muškaraca.

Sada živi s Ninom, bivšom stjuardesom, u beogradskom naselju Vidikovac. Ona mu je glavna podrška za njegov najveći iskorak - ozbiljnu i veliku svjetsku karijeru, za koju se svakodnevno priprema.

"I ovi koncerti s 'Dugmetom', i ono ranije s njima, 'Poljupcem' i 'Indeksima' neko vrijeme je samo uvertira za moju pravu karijeru, gdje ću kao, zamalo ne rekoh Milić Vukašinović, a u stvari kao Mič Valijant da svoj talenat postavim na pravo mjesto i da se svrstam u rang s Džegerom i Kejtom Ričardsom", samouvjeren je Vukašinović, i danas spreman da izdrži i najveća iskušenja samo da ne bude kao "miševi mekinjaši" koji nikada ne talasaju, a hoće da budu rokeri.

Goran ĐOGIĆ

Ja sam najbolji rok bubnjar na svijetu

Mića je "bubnjar u suštini", premda je bubnjeve prestao da svira izlaskom iz "Dugmeta" 1976.

"I sad mi je drago što sam ponovo dokazao da je Bog htio da budem bubnjar. I kad god sjednem za bubnjeve, ja sam najbolji. Drago mi je što je i Điđi došao da svira da se jednom razriješi pitanje ko je od nas dvojice bolji. Neću ja sad da pričam ovo i ono, ali sada su svi vidjeli ko je sa "Dugmetom" bolji bubnjar. To smo razriješili. Da dovedu bilo koga od bubnjara iz svijeta, ja sam opet najbolji rok bubnjar na svijetu", samouvjeren je Mića.

Iz "Hard rok kafea" najurio ga ljubomorni gazda

Milić je radio u "Hard rok kafeu" u Londonu, tada prvom i jedinom u svijetu. U taj kafe su dolazile najcjenjenije svjetske face. Pored ostalih, Morison i "Cepelini". Mića je morao da briše ono što je ispovraćao pjevač te grupe. A najdraže gošće, ne samo njemu, bile su "Plejbojeve" zečice odjevene "na izvol'te".

"Bile su samo ogrnute bundama. I kad ih vidiš, zaboraviš zašto si došao u London . Kakva gitara i muzika?! Najbolje ženske ti ostavljaju brojeve telefona po salvetama. I onda sam, srećom, dobio nogu, jer sam maznuo kasirku, koja je bila vjerenica jednog od vlasnika kafea. To je Bog tako udesio da se ja vratim rokenrolu", priča roker čija su inspiracija ljubav, žene i seks, što je po njegovom mišljenju, srž rokenrola.

bijelodugme @ 01:54 |Komentiraj | Komentari: 0
nedjelja, kolovoz 12, 2007

Lider i osnivač grupe, Goran Bregović (rođen 22. marta 1950. godine u Sarajevu) u detinjstvu nije pokazivao veliku sklonost ka muzici. Iz drugog razreda niže muzičke škole (odsek violina) izbačen je kao lenj i netalentovan. Kada mu je majka početkom šezdesetih godina kupila gitaru, početnicke lekcije dobio je od Ede, brata scenariste Abdulaha Sidrana. Prvi, bezimeni sastav osnovao je u osmom razredu osnovne škole. Goran je želio da upiše srednju likovnu školu, ali je majka, uplašena da se tamo skupljaju homoseksualci, insistirala da se opredeli za saobracajnu tehnicku školu. Pristao je pod uslovom da mu dozvoli da pušta kosu. Uz tu školu išlo je i mesto basiste u grupi Izohipse u kojoj se nije dugo zadržao, kao ni u saobracajnoj školi. Prešao je u gimnaziju i u grupu Beštije. Već sa šesnaest godina počeo je sam da se izdržava, pa je svirao narodnjake u kafani u Konjicu, prodavao novine i radio na gradilistima.

U to vreme Željko Bebek (rođen 16. decembra 1945. godine u Sarajevu) pevao je u grupi Kodeksi, jednom od znacajnijih sarajevskih sastava tog vremena. Grupa je kuburila sa bas gitaristima koji su se smenjivali kao na pokretnoj traci. Na koncertu Beštija, Željko je zapazio Gorana i preporučio ga kolegama iz grupe. Tako su Kodeksi počeli da rade u sastavu: Edo Bogeljić, osnivač i gitarista, Ismeta Dervoz, vokal (kasnije prešla u Ambasadore), Lučano Paganoto, bubnjevi i Željko Bebek, vokal i ritam gitara. Za Gorana se tada interesovao i sastav Pro arte, ali mu njihovo viđenje soul muzike nije bilo primamljivo. Leta 1969. godine odlaze na tezgu u dubrovački Splendid bar gde sviraju klasičan repertoar za turiste. Pred leto su ostali bez Ismte Dervoz koja je napustila grupu i posvetila se fakultetu. Ipak, uočio ih je Italijan Renato Pacifiko i ponudio im da dva meseca sviraju u njegovom klubu u Napulju. U tu avanturu su se upustili početkom 1970. godine uvežbavši progresivni repertoar na tragu Džimi Hendriksa i grupe Cream. Međutim, posle prvih svirki Renato ih je vidno razočaran uputio da sviraju kazačok i slično, kao u Dubrovniku. Uoči isteka prvog dvomesečnog ugovora Edo Bogeljić se vratio u Sarajevo i Goran prvi put prelazi na solo gitaru. Kao basista angažovan je jedan italijanski muzičar, a kada je on odustao, leta 1970. godine Goran i Željko pozivaju
Zorana Redžića
(rođen 29. januara 1948. godine u Sarajevu) koji je u to vrijeme svirao u sastavu Čičci. Zoran je doveo i kolegu iz grupe, bubnjara
Milića Vukašinovića
(rođen 9. marta 1950. godine u Beogradu).I kada su se sva četvorica našla na okupu, stvari su krenule u sasvim drugom pravcu.

Kodeksi su do tog trenutka sasvim solidno živeli, svirali su u dva kluba, držali se komercijalnog repertoara i stekli redovnu publiku. Milić Vukašinović ih je sve inficirao novim viđenjem muzike. Počeli su da sviraju u skladu sa onim što su tada snimali Led Zeppelin i Black Sabbath. Dve nedelje po njegovom dolasku, dobili su otkaz na svim mestima na kojima su svirali. Bez angažmana, sa nešto ušteđevine, ostali su na ostrvu Kapri. Pozvani su da svoju novu muzičku koncepciju predstave u jednom klubu na ostrvu Iskia. Po završetku leta, prestaje i taj angažman. Vraćaju se u Napulj gde jedva preživljavaju. Postupno se iz te kombinacije sve vise izdvajao Željko Bebek. Prvo su ga naterali da prestane da svira ritam gitaru, jer to više nije bilo u modi. Bebek se teško prilagođavao novom materijalu, a i pevački je za njega bilo sve manje mesta. On bi otpevao uvod, a zatim bi ostala trojica improvizovala po pola sata. Uz to, Milić je sve češće pevao. Polovinom jeseni 1970. godine Bebek se uvređen vratio u Sarajevo. Samo godinu dana ranije bio je stub Kodeksa, da bi razočaran otišao kao višak. Njih trojica su nastavili da nastupaju kao Mića, Goran i Zoran. Krajem godine po njih su došli Goranova majka i Zoranov brat Fadil (basista Indexa) i vratili ih kući.

Do leta 1971. godine nastavili su da nastupaju kao Mića, Goran i Zoran, a onda je Milić Vukašinović otišao u London. Goran upisuje filozofiju, a u jesen 1971. godine gitarista Ismet Arnautalić ga poziva da formiraju grupu Jutro u kojoj su se našli Zoran Redžić, bubnjar Gordan Matrak i pevač Zlatko Hodnik. U Jutru se Goran prvi put ogleda kao kompozitor. Iako punih godinu dana nije govorio sa Bebekom, kada su početkom 1972. godine dobili termine u studiju, Goran se odlučio da pozove starog pevača. Snimili su "Patim, evo deset dana" koja se pojavila na B-strani singla grupe Jutro. A-stranu je zauzela danas zaboravljena "Ostajem tebi" koju je na "Šlageru sezone" pevao Zlatko Hodnik. Pesmu "Patim evo deset dana" Bregović je kasnije uvrstio na debi album Bijelog dugmeta. Odmah po snimanju singla, Bebek je otišao u JNA, ali su oni čekali na njegov povratak.

Tokom Bebekovog boravka na vanrednom odsustvu snimili su jos četiri pesme: "Kad bi' bio bijelo dugme", "U subotu mala", "Na vrh brda vrba mrda" i "Hop-cup" od kojih su se prve dve, početkom 1973. godine pojavile na singlu. Nezadovoljan muzičkim pravcem kojim se Jutro krece, Ismet Arnautalić ih je napustio krajem 1972. godine i sa sobom odneo pravo na ime grupe. Oko tog autorstva su se preganjali tokom 1973. godine, a tada su grupi pristupili bubnjar Goran Ipe Ivandić (rođen 10. decembra 1955. godine u Varešu) koji je pre toga svirao u sastavu Rok i klavijaturista Vlado Pravdić (rođen 6. decembra 1949. godine u Sarajevu) koji je prešao iz Indexa. Sredinom godine, posle svađe, grupu je napustio Zoran Redžić, a njega je zamenio Jadranko Stanković.

Za novo ime su se odlučili relativno lako. Budući da je u Ljubljani vec delovao sastav pod imenom Jutro, a i publika ih je znala po pesmi "Kad bi' bio bijelo dugme", odabran je taj vizuelno zgodan simbol i grupa je zvanično krštena Bijelo dugme 1. januara 1974. godine. U to vreme su u studiju sarađivali sa Batom Kosticem, gitaristom YU grupe. Goran je kasnije isticao kako je ta saradnja puno uticala na njegovu dalju muzičku orijentaciju, posebno kada je upotreba folka bila u pitanju. Nove snimke "Top" i "Ove cu noci naci blues" ponudili su upravo osnovanom sarajevskom Diskotonu. Tadašnji muzički urednik Slobodan Vujovic ih je odbio uz objašnjenje da su pretrpani i da ce morati da sačekaju bar pola godine do objavljivanja singla. Nestrpljivi, istog dana su potpisali petogodišnji ugovor sa Jugotonom. Ta loša procena Diskotona predstavlja najveci poslovni kiks u istoriji jugoslovenske diskografije. Željko Bebek odlučuje da napusti posao u Savezu zajednica socijalnog osiguranja Bosne i Hercegovine i da, iako oženjen i sa malim detetom, krene u rizičnu avanturu. U početku su pretežno svirali u manjim gradovima, posebno u Zenici. Kada su shvatili da basista Jadranko Stankovic ne odgovara, otpustili su ga i marta 1974. godine pozvali Zorana Redžića. Sledeći singl sa pesmama "Glavni junak jedne knjige" (tekst je napisao pesnik Dusko Trifunovic) i "Bila mama Kukunka, bio tata Taranta" gotovo istovremeno su te 1974. godine objavili Jugoton i Diskoton jer je Bregovic, suprotno uobičajenim pravilima poslovanja, potpisao i sa Diskotonom ugovor za singl.To im je donelo dobrodoslu gužvu u štampi i pomoglo prodaju ploče.

Prvi veći nastup imali su na BOOM festivalu u Ljubljani 10. maja 1974. godine kada su predstavljeni kao nove nade. Tog leta su svirali u hotelu Croatia u Cavtatu i pripremili materijal za prvi album. Treći singl sa pesmama "Da sam pekar" i "Selma" (autor teksta pesnik Vlado Dijak), objavljuju 30. avgusta 1974. godine i on predstavlja prelomni trenutak njihove karijere. Obe pesme ih izbacuju u prvi plan. Tokom septembra su svirali kao predgrupa Jugoslovenskoj pop selekciji Tihomira Asanovića, a oktobra u ljubljanskom studiju Akademik za dvadesetak dana snimaju debi album "Kad bi' bio bijelo dugme" koji je objavljen vec krajem novembra. Pre tog znacajnog događaja, 9. novembra učestvuju na Skopskom festivalu, gde izvode pesmu izvesnog Grigora Koprova. U želji da se uoči ploče što više pojavljuju u medijima, pretrpeli su najveću bruku u karijeri, kako je kasnije objašnjavao Bregović. Bebek je nevešto pevao na makedonskom, a sindikalni festival nikako nije bio okruženje za njih. Sledeće večeri nastupili su u beogradskom Domu sindikata na rođendanskoj proslavi tada kultne emisije Radio Beograda "Veče uz radio", gde su uz Pop mašinu, Smak i Crne bisere, naprečac osvojili publiku.

U to vreme već rade sa agilnim zagrebackim menadžerom Vladimirom Mihaljekom i on im organizuje da 16. novembra sviraju u Sarajevu na oproštajnom koncertu Korni grupe. Petnaest hiljada okupljenih ljudi dočekalo ih je sa odusevljenjem. Bilo je sasvim očekivano što je debi album od samog početka zabeležio odličnu prodaju. Zapakovan u provokativan omot Dragana S. Stefanovića, koji će i ubuduće biti zadužen za njihova diskografska ruha, album je doneo seriju prijemčivih pesama koje je zagrebački novinar Dražen Vrdoljak krstio kao "pastirski rock".Stefanovićev omot je kasnije uvršćen u englesko izdanje knjige koja predstavlja petsto najuspešnijih omota sveta.

Promućurni Mihaljek krajem februara 1975. godine organizuje Kongres rock majstora na kome su predstavljena četvorica najboljih domaćih gitarista. Budući da je iza svega stajao Jugoton i Mihaljekova želja da progura Bijelo dugme, cela akcija je bila tome podređena. Nezvanično, na takmičenju je pobedio Radomir Mihajlović - Točak, ali kako on nije bio Jugotonov izvođač, nije uvršćen u četvorku najboljih. Tu su se našli Vedran Božić iz sastava Time, Josip Boček (ex Korni grupa), Bata Kostić iz YU grupe i, naravno Goran Bregović. Svako od njih je snimio jednu stranu na duplom albumu "Kongres rock majstora" (Jugoton 1975.). Bregović se opredelio da radi sa svojom grupom, a pratio ga je i Zagrebački gudacki kvartet. Tu su se našle pesme "Ima neka tajna veza" (na tekst Duska Trifunovica), "I kad prođe sve, pjevacu i tad", "Znam za jedno tiho mjesto" i instrumental "Minijatura za moju majku". Četvorka je krenula i na turneju, a pratili su ih clanovi YU grupe, bez gitariste Dragog Jelića koji je tada bio u JNA. U to vreme Dugme je objavilo singl sa pesmom "Da mi je znati koji joj je vrag", a zatim su krenuli na iscrpnu jugoslovensku turneju. Već u prolece 1975. godine važili su za najpopularniji jugoslovenski sastav.

Uoči snimanja druge ploče povukli su se u selo Borike u Istočnoj Bosni na visinske pripreme. Razrađivala se ploča koja je morala da potvrdi kako prvi uspeh nije bio sluačajan. Album "Šta bi dao da si na mom mjestu" sniman je tokom novembra 1975. godine u Londonu sa producentom Nilom Harisonom (Neil Harrison). Bas gitaru je svirao Željko Bebek, jer je Zoran Redžić uoči snimanja teško povredio prst leve ruke. Tekst za naslovnu pesmu napisao je Duško Trifunović, a autor ostalog materijala bio je Bregović. Udarni hitovi bili su "Tako ti je, mala moja, kad ljubi Bosanac", "Došao sam da ti kažem da odlazim", "Ne gledaj me tako i ne ljubi me više". Upakovana u raskošan omot, ploča je imala veću cenu od uobičajene, pa ipak je za kratko vreme otišla u tiražu većem od 200 000 primeraka. Zbog njih je Jugoton izumeo dijamantsku ploču, jer su prvi dostigli tako visoke tiraže.

Odmah po objavljivanju ploče odlaze na turneju po Kosovu i Makedoniji. Umesto Zorana Redžica, bas svira Mustafa Kurtalić. Najavljuju veliki koncert za Novu Godinu u beogradskoj Hali sportova uz Pop mašinu, Buldožer i Cod. Iako je krenula intenzivna reklama, koncert je bez objašnjenja otkazan. Grupa je bila pozvana da za Novu Godinu svira drugu Titu u Hrvatskom narodnom kazalištu. Dežurni iz protokola prekinuli su njihov nastup posle nekoliko minuta jer su se prepali glasne muzike. Budući da je Zoran Redžić otišao u JNA, u grupu je stigao Ljubiša Racić, gitarista i vođa grupe Formula 4. Racić je dobio ulogu privremenog basiste, a prvi zadatak mu je bila jugoslovenska turneja. U Sarajevu ih je gledalo 15 000 mladih, a u Beogradu su tri puta prodali halu Pionir što prije njih niko nije izveo. "Dugmemanija", kako su je tada nazivali, uzela je pun zamah, a po novinama su se rasplamsale polemike za i protiv.

Marta meseca 1976. godine u izdanju PGP RTB, pojavio se retrospektivni album Gorana Bregovića na kome su se načli prvi snimci grupe Jutro, ali i pesme koje je uradio za Zdenku Kovačiček, Biseru Veletanlić i Jadranku Stojaković. Početkom aprila 1976. godine članovi grupe su se spremali da sviraju našim iseljenicima u Americi. Doduše, posumnjali su da je u tu organizaciju umešana i hrvatska emigracija. Od koncerata su odustali, ali ne i od odlaska u Ameriku. Tamo su snimili Ipetov singl sa pesmama "Dzambo" i "Vatra" i Bebekov sa pesmama "Milovan" i "Goodbye, Amerika". Juna meseca članovi grupe odlaze na radnu akciju "Kozara 76" što je bio vešt Bregovićev odgovor na sve kritike o prozapadnoj orijentaciji. Bregović, Bebek i Racić su se sa radne akcije vratili okićeni udarničkim značkama. Početkom jeseni u JNA su otišli Ipe Ivandic i Vlado Pravdic, a na njihova mesta su regrutovani Milić Vukašinović iz Indexa, dok je prelazak Laze Ristovskog iz grupe Smak odjeknuo kao fudbalski transfer.

Treći album su opet pripremali u Borikama. Ploča je prvobitno trebalo da se zove "Sve se dijeli na dvoje, na tvoje i moje" po pesmi Duška Trifunovića koju je svojevremeno pevala Jadranka Stojaković. Bregović na taj tekst nije stigao da napravi muziku, pa je smislio naslov albuma "Hoću, bar jednom da budem blesav". To nije odgovaralo Jugotonu pa je nađena kompromisna varijanta "Eto baš hoću". Album je opet sniman u Londonu, producent je bio Nil Harison, a bas je svirao Bebek. Album je u javnost stigao 20. decembra 1976. godine. Na ploči se našla ambiciozna balada "Sanjao sam noćas da te nemam", kao i "Loše vino" iz repertoara Zdravka Čolića (muzika Bregović, tekst Arsen Dedić), jednostavna "Ništa mudro" i folklorom inspirisane "Slatko li je ljubit tajno" i "Dede, bona, sjeti se, de, tako ti svega".

U međuvremenu je Ljubiši Raciću dozlogrdilo da svira velike koncerte za mali honorar, pa je tražio povišicu. Dobio je otkaz. Zamenio ga je Sanin Karić (ex Teška industrija). Njih petorica aprila 1977. godine odlaze na turneju po Poljskoj gde su odrzali devet koncerata. Najavljivani kao "Vodeća jugoslovenska grupa mladog pokoljenja" izazvali su oduševljenje publike nenaviknute na glamurozni rock. Po povratku, grupi su se prikljucili Zoran Redžić koji je odslužio vojsku i Ipe Ivandić jer je privremeno proglašen nesposobnim za vojnika. Jugoslovenska turneja nije tekla glatko. Koncerte su pratili tehnički problemi, a publika se nije odazivala u istom broju kao prethodne godine. Grupu su razjedali unutrašnji sukobi, a kada su prekinuli turneju po jadranskoj obali, sasvim ozbiljno je počelo da se govori kako su pred raspadom. Otkazani su koncerti u Zagrebu i Ljubljani na kojima je trebalo da se snima živi album. Kritike koncerata su bile uzdržane i grupi je prvi put posle četiri godine krenulo slabije. Trebalo je smisliti nešto veliko.

Po ideji novinara Petra Popovića odlučeno je da 28. avgusta 1977. godine, kao oproštaj pred Goranov odlazak u JNA, održe besplatan koncert kod beogradske Hajdučke česme. Goran je na tom mestu već nastupao sa grupom Jutro maja 1973. godine kada je Pop mašina organizovala besplatan koncert, tako da je bio svestan pogodnosti prostora. Te večeri poseta je prevazišla i najoptimističkije planove organizatora. Procene su se kretale od 70 000 do 100 000 mladih, okupljenih na proplanku u Topčideru, što je u svakom slučaju bio najveći skup poklonika u dotadašnjoj domaćoj istoriji rock muzike. Posle predgupa Zdravo, Tako, Leb i sol i drugih, na binu je izašlo Bijelo dugme, odsviralo uspešan koncert i izašlo iz krize. Deo te atmosfere zabeležen je u filmu "Nije nego" reditelja Miće Miloševića. Ispostavilo se da audio snimci sa nastupa tehnički nisu odgovarali za živu plocu, pa su 25. oktobra iste godine u sali Đuro Đaković u Sarajevu odradili još jedan nastup. Ti snimci uvršćeni su na album "Koncert kod Hajdučke česme". Naslov je delimično opravdan jer su za ploču koristili reakciju publike kod Hajdučke česme.

Po završetku miksovanja koncertne ploče, Bregović je otišao u vojsku u Niš. Bila je to pauza za grupu, ali ne i za njene članove. Željko Bebek je juna 1978. godine objavio solo album "Skoro da smo isti" inspirisan simfo rockom. Snimio ga je sa bubnjarom Điđijem Jankelićem (ex Formula 4 i Čisti zrak), gitaristom Edom Bogeljićem, klavijaturistom Nevenom Pocrnjićem i uz učešće Filharmonije. Ploča je naišla na ravnodušan prijem kritike i publike. Laza i Ipe su uz pomoć gitariste Vlatka Stefanovskog, basiste Zlatka Holda, pevača Gorana Kovačevića, tekstopisca Ranka Bobana i Ipetove sestre Gordane (kasnije u grupi Makadam), snimili u Londonu album "Stižemo" koji se pojavio septembra 1978. godine. Poneseni svojim radom, uz dosta teških reči po štampi, oprostili su se od Bijelog dugmeta. Upravo zbog toga Dugme nije sviralo na rock veceri tradicionalnog susreta jugoslovenskog stvaralastva mladih "Mladost Sutjeske". 11. juna iste godine. Uz obrazloženje da Bregovića nisu pustile vojne vlasti, na Tjentistu su se kao posmatrači pojavili samo Bebek i Redžić. Zato je Bregović stigao u Sarajevo nekoliko dana kasnije da na Devetom Kongresu SSO Bosne i Hercegovine primi plaketu u ime grupe. Uoči objavljivanja albuma "Stižemo", 10. septembra 1978. godine uhapšen je Ipe Ivandić zbog posedovanja hašiša. Optužnica je obuhvatila i ostale sa albuma "Stižemo". Ipe je dobio tri godine zatvora, Goran Kovačević, godinu i po, Ranko Boban, godinu, a Zlatko Hold, šest meseci. Zbog specifičnog psihičkog stanja, Ipe je na izdržavanje kazne otišao tek početkom 1981. godine.

U jesen 1978. godine grupa se pojačana novim članom
Điđijem Jankelićem
i povratnikom Vladom Pravdicem okupila u
Niškoj Banji gde su sa Goranom započeli pripreme za novu ploču. Kada su ih oficiri provalili, zabranili su Goranu izlaske iz kasarne, tako da su se u Sarajevu okupili tek 1. novembra 1978. godine, po njegovom izlasku iz vojske. U Studio V Radio Beograda ušli su već početkom januara sledece godine. Objavljivanje albuma "
Bitanga i princeza" pratila je serija cenzorskih poteza Jugotona. Odbijen je omot Dragana S. Stefanovića zbog "vulgarnosti". Nije prihvaćena fotografija na kojoj ženska noga šutira muškarca u kritično polje između nogu. Ploču je na kraju upakovao kućni dizajner Jugotona Ivan Ivezić. Iz pesme "Ala je glupo zaboravit' njen broj" izbačena je psovka "Koji mi je moj". Iz ključne balade "Sve će to, mila moja, prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš", stih "A Hrist je bio kopile i jad" promenjen je u "A on je bio kopile i jad". Po obavljenim intervencijama ploča se pojavila polovinom marta 1979. godine i proglašena je njihovim prvim, zaista zrelim albumom. Urbana, potpuno lišena folk uticaja, na tragu Egziperijevog "Malog princa" donela je pored navedenih pesmama "Na zadnjem sjedištu mog auta", "Bitanga i princeza", i emotivne balade "Kad zaboraviš juli" i "Ipak poželim neko pismo" u kojima su ih pratili simfonijski orkestar i hor. Aranžman za "Sve će to, mila moja, prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš" napisao je Ranko Rihtman, a za "Kad zaboraviš juli" Vojkan Borisavljević. Produkciju je radio Nil Harison. Ploča je tiražno oborila prethodne rekorde, a kriticari lista "Zdravo" proglasili su je pločom godine. Shodno tome i turneja je bila uspešna.

U Beogradu su pet puta prodali halu Pionir, a sav prihod su uplatili postradalima od zemljotresa u Crnoj Gori. Na velikim koncertima ih je pratio hor "Branko Krsmanović" i simfonijski orkestar. Na stadionu JNA 22. septembra organizovali su koncert pod nazivom Rock spektakl 79. Uz brojne predgrupe: Opus, Suncokret, Siluete, Parni valjak, Generacija 5, Kako (kasnije Piloti), Prljavo kazalište, YU grupa, Revolver (iz Trsta), Metak, Boomerang, okupili su oko 70 000 posetilaca. U to vreme Goran je prvi put radio muziku za film i to za "Lične stvari" Aleksandra Mandića. Pesme "Pristao sam bicu sve sto hoce" (tekst Duško Trifunović) i "Sta je, tu je" našle su se i na singlu.

Tokom 1980. godine grupa je bila na raspustu, a Goran je pretežno boravio u Parizu. Krajem iste godine objavili su ploču "Doživjeti stotu" nastalu pod uticajem novog talasa. Ploču je prvi put producirao Bregović, što će kasnije redovno činiti. Sem pesama "Pristao sam, biću sve što hoće" i "Pjesma mom mlađem bratu" ostale su u duhu novog vremena. U temama "Ha ha ha" i "Tramvaj kreće (ili kako biti heroj u ova šugava vremena)", Bregović prvi put nudi političku obojenost, što je takođe bila karakteristika novotalasnih sastava.

Turneju po Jugoslaviji započeli su 24. februara u Sarajevu, a završili je 5. aprila u zagrebackom klubu Kulušić gde su snimili drugi koncertni album. LP je pod nazivom "5. april '81" štampan u ograničenom tiražu od 20 000 primeraka i sem starih pesama, tu se našla obrada hita Indexa "Sve ove godine". U Beogradu su te godine svirali u više navrata. Pored dva promotivna koncerta u Pioniru, p

bijelodugme @ 09:04 |Komentiraj | Komentari: 0

Sanin Karic

 

Vratio se u zaborav

Rodjen u Sarajevu 11. jula 1958. godine. Poceo je da svira vrlo rano i vec u sestom razredu bio je sef za melodiku, ksilofon i vibrafon u orkestru "Slobodna djeca" OS "Vuk Karadzic", s kojom je isao na turneju po zapadnoj Evropi. Dve godine kasnije, i dalje je bio u istom orkestru, ali tada vec kao basista.

Istovremeno je imao sopstvenu grupu "Drugovi". Prelaskom u gimnaziju sastav je promenio ime u "Hej" i poceo da skida stvari grupe "Jutro", za plesove koje je organizovao u svojoj skoli. Na jednom takvom plesu zapazio ga je Ljubisa Racic i pozvao u "Formulu 4".

Sanin pamti sve vaznije datume svoje karijere.1974. postao je clan "Formule 4", a 1975. basista "Teske industrije". S njima je snimio LP "Ho-ruk" (1976.). Kaze da je ucestvovao u realizaciji albuma "Teska industrija" (1977.) istoimene grupe, ali da nije potpisan, jer se je zamerio Gaboru Lendjelu zbog prelaska u "Bijelo Dugme" (19. decembra 1976.), mada su ga istovremeno zvali i "Ambasadori".

Zahvaljujuci svojoj izuzetnoj tehnici, od maja 1977. - kada se Redzic vratio u "Dugme" - Sanin je radio kao studijski muzicar, i bio je veoma trazen. Od 1980. do 1982. bio je clan "Vatrenog poljupca", najpre kao zamena Sefcetu Hodzi, kada je snimio LP "Bez dlake na jeziku" (1980.), a potom kao stalni clan. Tada su nastali albumi "Zivio rock'n'roll" (1982.) i "Veliki hitovi" (1982.).

bijelodugme @ 09:01 |Komentiraj | Komentari: 0

Ljubisa Racic

 

Talenat bez pokrica

Covek sa najkracim stazom u "Bijelom Dugmetu", ali dovoljno dugim da se spomene, po sopstvenom je priznanju, od novca za uzinu ustedeo prvih sto dvadeset hiljada ondasnjih dinara, i kupio elektricnu gitaru marke "Jolana".

Od 1979. godine Ljubisa predvodi grupu "Formula 4", koja, nazalost, nikada nije prerasla lokalne okvire popularnosti, iako su u njoj svirali i Sanin Karic i DJidji Jankelic, a Ljubisa uvek posedovao maksimum zelje i entuzijazma.

Pocetkom 1976. u "Dugmetu" je zamenio povredjenog Zorana Redzica, gde je, najpre kao posmatrac, a zatim kao bas-gitarista, proveo sledecih nekoliko meseci, a onda se ponovo vratio u svoju "Formulu 4" i s njom snimio dva singla: "Kakva vecer" (1976.), i "Mladi smo, mladi mi" (1978.). Nikada nije dobio priliku da snimi album.

bijelodugme @ 09:00 |Komentiraj | Komentari: 0

Dragan Djidji Jankelic

 

I dalje je najbolji

Rodjen je u Sarajevu 29. decembra 1955. godine. Pod majcinom devizom "prvo slovo - prva nota", cetiri godine je svirao harmoniku u muzickoj skoli, isao na kurs klasicne gitare i vezbao flautu. Opredelio se za udaraljke gledajuci Fundu na koncertu "Korni grupe" u Sarajevu pre mnogo godina.

Poceo je 1971. u KUD-u "Vaso Miskin - Crni",1972. svirao je s "Kornisama", a 1973. nasao se u sastavu "Trinaesti pokusaj". Iduce godine presao je u "Formulu 4". S grupom "Rock" snimio je singl "Polozi ruke u travu" (1974.), s grupom "Juli" (1975.) svirao i pevao sentimentalne pesme, a onda otisao u "Cisti zrak" i s njima snimio plocu "901" (1975.). Potom je s Nedom Ukraden realizovao LP "Tko me to odnekud doziva" (1976.) i s "Rezonansom" singl "Neka svijet bude orkestar" (1977.)

Pocetkom 1977. odrzao je solisticki koncert u amfiteatru Doma mladih. Tu ga je zapazio Zeljko Bebek, i pozvao da svira na albumu "Skoro da smo isti" (1977.), a potom je postao clan "Bijelog Dugmeta".

Po izlasku iz vojske, u aprilu 1983. nasao se pred maglovitim vizijama solo karijere, od koje je, na kraju, ipak odustao. S Oliverom Mandicem je snimio album "Zbog tebe bih tucao kamen" (1982.) i pratio na turneji Zdravka Colica (1983. - '84.), a zatim postao clan grupe "Mama CO-CO" (1984.), s kojom je pratio Zeljka Bebeka i Dadu Topica. Godine 1986. bio je clan "Mona Lize", najgore Sarajevske grupe svih vremena, s kojom je snimio album "Spavaj, Vesna" (1986.). Dublirao je Ceru II na albumu "Smrt fasizmu" (1986.) grupe "Plavi orkestar", pa potom postao leteci clan "Divljih jagoda".

Neosporno je da je DJidji univerzalni bubnjar, koji je u stanju da svira bilo koju vrstu muzike i u njoj dosegne najvisi moguci nivo kreativne interpretacije. Godinama je bio miljenik kritike koja ga je nezvanicno smatrala najboljim bubnjarom u tadasnjoj drzavi.

bijelodugme @ 08:58 |Komentiraj | Komentari: 0

Milic Vukasinovic

 

Svastar velikog stila

Rodjen je 9. marta 1950. godine u Beogradu. Prelaskom u Sarajevo, sreo se s rock'n'rollom i vec u trinaestoj godini osnovao grupu "Plavi dijamanti". Izbacen je iz gimnazije jer je udario direktora, pa je presao na TV-mehanicarski zanat, a zatim, 1965. godine, postao profesionalni bubnjar u sastavu "Cicak".

U leto 1970. otisao je u Italiju, i tom prilikom izvrsio znatan muzicki uticaj na Bregovica i Redzica. Po povratku iz Italije, svirao je u triju "Mica, Goran i Zoran". Krajem leta 1971. godine otisao je u London, i tamo ostao tri godine, izdrzavajuci se pranjem tanjira, i pokusavajuci, u prestonici rock'n'rolla, da shvati njegovu sustinu.

Krajem 1974. vratio se iz Londona i pristupio "Indexima". S njima je snimio nekoliko singlova, koji su kasnije objavljeni na kompilaciji "Indexi" (1977.).Ucestvovao je u realizaciji albuma Davorina Popovica "Svaka je ljubav ista (osim one prave)" (1976.). U oktobru 1977. odrzao je prve probe s "Vatrenim poljupcem" i iznenadio muzicku javnost prelaskom na solo-gitaru. Iduce godine s "Poljupcem" je snimio dva singla: "Doktor za rock'n'roll" (1978.) i "Oh, sto te volim joj" (1978.). Potom su usledili "Recept za rock'n'roll" (1979.), "To je ono pravo" (1980.), "Bez dlake na jeziku" (1980.), "Zivio rock'n'roll" (1982.), "Veliki hitovi" (1983.), "Iz inata" (1985.), i "Sto posto rock'n'roll" (1986.). Snimio je i vrlo dobar solo album "Potrazi me" (1984.).

Takodje je uspesno komponovao i pevao narodnu muziku.

bijelodugme @ 08:58 |Komentiraj | Komentari: 0

Lazar Ristovski

 

Rodjen je u Novom Pazaru 23. januara1956. godine. Od 1959. godine njegova je biografija vezana za Kraljevo, a od 1961. i za muziku. Imao je samo pet godina kada je posle puno natezanja uspeo da ubedi roditelje da mu kupe harmoniku.

Prve casove dobio je od jednog poznatog kraljevackog pedagoga, kod kojeg se svirala samo klasicna muzika. Tri godine kasnije presao je u tek otvorenu muzicku skolu. Provlacio se sa trojkama iz vladanja, jer direktoru nikako nije bila po volji njegova naklonost ka rock'n'rollu.

Pobegao je, zbog galame, sa nekog koncerta ozbiljne muzike i upao u prvi bend. Imao je trinaest godina, stari saxofon i mnogo volje. Ostalo su ucinili roditelji. Kada je zavrsio sedmi razred osnovne skole, kupili su mu orgulje "Wox Jaguar" za 540 hiljada ondasnjih dinara. Grupa je svirala po kraljevackim igrankama bez imena i postala "Bezimeni".

Laza je bio vredan, pa je posle osnovne skole upisao gimnaziju u Kraljevu i vanredno, muzicku skolu "Stankovic" u Beogradu. Gimnazija ga nije odusevila, pa je pao prvi razred i nakon toga presao u ekonomsku. Usput je zavrsio i dve godine srednje muzicke.

Pocetkom sedamdesetih otkrio je i "Hammond" orgulje. Molio je, molio i za sest miliona i sedamsto hiljada ondasnjih (ocevih) dinara postao prvorazredna senzacija. Otvarao je poklopac i gurao unutra odvijac da bi dobio zvuk sintisajzera. Bio je opcinjen Emmersonom.

Leta 1975. svirao je s "Bezimenima" u Becicima, gde ga je cuo Boki Milosevic i poveo u Beograd. Jednog dana mu je dosadilo da prati Lepu Lukic, pa je pokupio stvari, pozvao prijatelja koji je imao auto i prikolicu, natovario orgulje i elektricni klavir, (koji su mu posle maznuli), i otisao u Kragujevac. Vec posle nekoliko dana odrzao je prvi koncert sa "Smakom" na filoloskom fakultetu u Beogradu.

Svojim zvukom obogatio je albume "Smak" (1975.); "R.M. Tocak" (1976.); kao i singlove "Ulazak u Harem" (1975.); "Satelit" (1976.); i "Ljudi nije fer" (1976.); kasnije skupljene na kompilaciji "Ulazak u Harem" (1977.). U oktobru 1976. presao je u "Bijelo Dugme", u transferu na kojem bi mu pozavidele i mnoge fudbalske zvezde.

Sredinom 1978. napustio je grupu i sa Ipetom Ivandicem snimio album "Stizemo". Pocetkom 1979. doveo je iz Kragujevca grupu "Vatra", ali vise od toga nije uspeo da ucini. U prolece 1979. na predlog Tocka, Zorana i Kepe, vratio se u "Smak" i sa njima snimio jos dva singla : "Na Balkanu" (1979.); i "Rock Cirkus" (1980.); i dva albuma: "Rock Cirkus" (1980.); i "Zasto ne volim snijeg" (1981.). Ucestvovao je i u snimanju LP-ja "Iz profila" (1982.) Borisa Arandjelovica, koja je zapravo ostatak materijala pripremljenog za album "Zasto ne volim snijeg".

Rastrzan izmedju zelje da svira muziku koju oseca i komercijalne nemoci te iste muzike, "Smak" nije mogao dugo da opstane i raspao se u jesen 1981. godine. Laza pocinje da radi kao studijski muzicar, i ubrzo je postao najtrazeniji klavijaturista u zemlji. Formula njegovog uspeha je kratka i jasna: posedovanje najnovijih svetskih dostignuca u oblasti klavijatura, potpuno poznavanje istih, univerzalnost, garancija kvaliteta, i relativno niske cene sopstvenih usluga. Spisak ljudi s kojima je radio ili ih pratio na turnejama izuzetno je veliki.

Saradjivao je s Jazz-orkestrom RTB-a, a nekoliko je godina radio na solistickoj karijeri u elektronskoj muzici. Snimio je jedan singl - "Trazis oprostaj" (1982.), i tri albuma: "Merge" (1983.), "2/3" (1983.) i "Roses for General" (1984.).

U "Bijelo Dugme" se vratio u februaru 1985. sa svim pravima i obvezama koje proisticu iz statusa redovnog clana.

bijelodugme @ 08:56 |Komentiraj | Komentari: 0

Goran Ipe Ivandic

 

Rodjen je 10. decembra 1955. godine u Varesu, odakle se je jos kao sasvim mali preselio u Sarajevo.

Imao je samo 6 godina kada su ga roditelji gurnuli u narucje muzike. Stariji brat je vec uveliko gospodario tajnama klavira, pa je nekako trebalo uposliti i mladjeg. Kako je izbor bio prilicno suzen, a Ipeta nikad nije morio strah od nepoznatog, odlucio se za violinu. I to iz najjednostavnijeg moguceg razloga - nikad je pre toga nije video. Polozio je prijemni za muzicku skolu i pohadjao je uporedo sa osnovnom sve do zavrsnog ispita. Za dalje, kaze, nije imao zivaca.

Sredinom 1970. u okviru Pionirskog centra "Bosko Buha" u Sarajevu delovala je muzicka sekcija. Ipe i njegovi jarani skupili su hrabrost, i za sest hiljada godisnje iznajmili orgulje, bas-gitaru, bubnjeve i sve uslove za nesmetani rad. Sastav je nazvan "Crossroads", a Ipetu su, po sistemu pismo-glava pripali bubnjevi. Sledece godine dobio je prvu "Trowu". Tvrdi da je na njoj najvise naucio.

Naravno, muzika i skola nisu pokazivale zelju za saradnjom, pa je Ipe ponavljao drugi razred gimnazije i presao na vanredno skolovanje. U leto 1972. sastav "Mobi Dick" pozvao ga je na tromesecnu gazu u Trpanj. Kada se vratio u Sarajevo sa iznenadjenjem je zakljucio da je postao jedan od najtrazenijih bubnjara u gradu.

Opredelio se za sastav "Rock" sastavljen od poznatih i muzicki obrazovanih sarajevskih muzicara cije je ideje kasnije objedinio Gabor Lendjel , vodja "Teske industrije". Kako je u leto 1973. ostao bez morske gaze, Ipe je sticajem sretnih okolnosti ostao u Sarajevu i tako stvorio uslove za susret od nesumnjivog znacaja za kasniji razvoj rock muzike.

Dvojica Gorana susreli su se negde u Sarajevu, i Bregovic je rekao Ivandicu da mu se dopada njegova svirka u "Rocku". Bila je to samo uvertira za zvanicni poziv koji je usledio negde krajem avgusta. Ipe se seca da mu u pocetku nekako nije islo. Bio je, naime, nekako sentimentalno vezan za svoju prvu ozbiljniju grupu. Promenio je misljenje kad je "Jutro" preuzelo igranku u "Skenderiji". To je vec bila prilika koja se nije smela propustiti.

Imao je nepunih devetnaest godina kada je "Bijelo dugme" uletelo u slavu. Sledece cetiri sezone delio je s njima i dobro i zlo, a zatim se, sredinom 1978., odvojio i s Lazom Ristovskim krenuo u novu avanturu.

Projekt nazvan "Stizemo" spotakao se 19. septembra 1978. kada je Ipe uhapsen a nesto kasnije i osudjen "zbog omogucavanja uzivanja droge drugim osobama", najpre na tri i po, a zatim u visem postupku na tri godine zatvora. Deo senzacionalisticki nastrojenih medija pokusao je od njega da napravi "drzavnog neprijatelja broj jedan", a njemu je ionako bilo svega dosta. Ostavio je poroke, prodao bubnjeve i Hi-Fi uredjaj, poceo da uci i uspesno polozio nekoliko ispita na Fakultetu politickih nauka u Sarajevu, smer - novinarstvo. Ubrzo je shvatio da ne moze bez muzike pa je ponovo nabavio instrument, i 1979. sa Sladjanom Milosevic snimio album "Gorim od zelje da ubijem noc".

Sedamnaestog februara 1981. otisao je u Focu na izdrzavanje kazne. Od prvog dana isticao se primernim ponasanjem i radom u muzickoj sekciji, pa je cak dva puta dobio dozvolu da nastupi sa KUD-om "Braca Ribar" iz Foce. Za Dan Republike 1982. godine obuhvacen je amnestijom Predsednistva SFRJ i oslobodjen daljnjeg izdrzavanja kazne. Povratkom u Sarajevo, nije uspeo odmah da se prilagodi, pa je cak pomisljao na odlazak u neki drugi grad. Srecom po sebe i po "Dugme", ostao je i negde oko Nove Godine konacno prihvatio poziv da ponovno zauzme svoje mesto.

Ipe je bubnjar prefinjenog rock senzibiliteta, zahvalan za saradnju u svim uslovima koji zahtevaju cvrst osnovni ritam s mogucnoscu razvijanja zanimljivih resenja u postavljenim okvirima. Sa dugogodisnjom devojkom Amilom snimio je dva albuma - "Kakav divan dan" (1985.) i "Amila", iste godine, na kojima je pokusao da neguje muziku baziranu na zvuku elektronskih instrumenata. Posle neuspeha oba albuma, digao je ruke od bilo kakve muzike izvan "Bijelog Dugmeta". Na ostrvu Pag zapoceo je gradnju velikog ugostiteljskog objekta.

Po izbijanju rata je presao u Beograd gde je tragicno nastradao 13. januara 1994. godine, po nekim informacijama pred smrt je poceo da pise autobiografiju.

bijelodugme @ 08:55 |Komentiraj | Komentari: 0

Vlado Pravdic

 

Decko iz drugog sveta.

Rodjen je 6. decembra 1949. godine u Sarajevu. Imao je sedam godina kada ga je majka, pijanistkinja, poslala u muzicku skolu. Vrativsi se sa prvog casa odlucio je: "Mama, ja ti u tu muzicku skolu vise necu ici!" Majka je odgovorila: "Sine, ti ces u tu skolu ici, milom ili silom". On je seo, razmislio i odlucio: "Pa dobro, onda cu milom". Sledecih jedanaest godina drugovao je s klavirom i zavrsio nizu i srednju muzicku skolu. Posle gimnazije upisao je fiziku na prirodno-matematickom fakultetu u Sarajevu i dogurao do statusa apsolventa.

U prvu grupu po imenu "Vokinsi" upao je krajem 1965. godine. U jesen 1966. nezadovoljan novom postavom i sit klavira, napustio je sastav i muziku. Sve do 1968. godine, kad je uleteo u grupu "Kost", kontakt s rock'n rollom ostvarivao je iskljucivo preko ploca.

U septembru 1970. presao je u "Ambasadore" i s njima prvi put usao u studio. U to je vreme vokalni solista bio Zdravko Colic, pa je Zdravkova ploca "Placem za tvojim usnama" (1971.) ujedno i Vladin diskografski debi. Nazalost, cela je stvar prosla prilicno neslavno. Naime, orkestar je potpuno prekrio orgulje, pa se od Vladinog prvenca doslovno ne cuje ni jedan jedini ton.

U prolece 1971. zamenio je u "Indexima" Ranka Rihtmana, kupivsi od njega orgulje "Hammond T 202". Sam je napravio "Leslie" pojacalo, koje je cak bilo bolje od originala. S manjim prekidima izazvanim obvezama prema fakultetu, svirao je s "Indexima" sve do jeseni 1973. godine i snimio ukupno tri i po singla: "Sanjam" (1971.), "I tvoje ce proci" (1973.), "Samo su ruze znale" (1974.) i pesme "Povratak Jacka Trbosjeka i ostalog zla" i "Ugasila je plamen" na singlu "Plima" (1972.). Odlaskom Davorina Popovica i Bode Kovacevica u vojsku, "Indexi" su morali "na cekanje", pa se Vladi ukazala prilika da za stalno predje u "Jutro".

Clanovi "Bijelog Dugmeta" vole za njega da kazu da je "decko iz drugog sveta". Ne pije, uzasava se pusenja, rano leze i jos ranije ustaje, intenzivno se bavi sportom (obozava ronjenje) i uopste, zivi na nacin gotovo nezamisliv za jednog rock muzicara.

Nakon turneje "Dugmeta" pod nazivom "Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo", 1987. godine Vlado se povukao i posvetio kompjuterima. I dalje je smatran clanom grupe jer - niti je isteran , niti je otisao.

bijelodugme @ 08:54 |Komentiraj | Komentari: 0

Zoran Redzic

 

Rodjen je 29. januara 1948. godine u Sarajevu. Imao je trinaest godina kada su roditelji kupili gitaru starijem bratu Fadilu, a ovome je bilo dosadno da svira sam, pa je pozvao Zorana. Obojica su dobila ucitelja klasicne gitare, naucili prve akorde i pravilno drzanje vrata levom rukom.

Onda je Zoka dobio i sopstveni instrument. Seca se da je to bila neka "vel'ka" gitara s losim zicama, ali njemu to uopste nije bilo vazno. Takva su bila vremena. Entuzijazam je uspesno zamenjivao nemastinu.

Gimnazija "Ognjen Prica" u Sarajevu ponosila se svojim "Eho klubom" ("Eho 61") i braca Redzic nisu mogli da odole novim izazovima. To ce im biti prve ozbiljnije svirke u zivotu. Zanimljivo je da je Fadil, koji ce kasnije postati legendarni basista "Indexa", poceo kao solo-gitarista, i tako se Zoran, sticajem okolnosti, opredelio za bas.

Nesto kasnije, Redzici se uklapaju u "Aktiv saveza omladine opcine Centar" i okupljaju novi, bezimeni sastav, nezvanicno krsten kao aktiv saveza omladine Centar, zanimljiv i po tome sto se u njemu pojavljuju i bubnjar Vladimir Borovcanin-Sento, kasnije bubnjar najvaznije postave "Pro Arte" i izvesni ritam-gitarista Zeljko Bebek.

Prvu gazu - sto je istovremeno bio i Zoranov prvi nastup u javnosti - grupa je imala u Jablanici, s pojacalom od petnaest vati i zvucnikom naslonjenim na kamen. Pevanje jos tada nije steklo pravo glasa i svirala se uglavnom instrumentalna muzika, najvise iz repertoara legendarnih "The Shadowsa". Njihov basista Jett Harris bio je Zoranov prvi muzicki uzor.

U novom bendu Zoran je potpuno preuzeo sve poslove oko tehnike, a poceo je da se bavi i organizacijom. Kroz sve ove godine dovoljno se bavio tehnikom, tako da danas poznaje sve cake vezane za tehnicku stranu posla. Stalni boravak na putu doneo mu je jos jednu osobinu - moze popraviti skoro svaki automobil.

Godine 1965. na sarajevskoj muzickoj sceni pojavljuje se grupa "Cicak" sa Zoranom na mestu bas-gitariste. Fadil je vec bio u "Indexima". Najpre opredeljeni kao kabaretski orkestar "Cicci" su kasnije postali izvanredan rock-band, i uz "Indexe" svakako najznacajnija Sarajevska postava sezdesetih godina, a uz to i jedna od prvih domacih rock-grupa sastavljena od ludaka kojima rock'n roll nije bio samo sredstvo izrazavanja nego i stil zivota."Indexi" su uvek bili draga i postovana grupa, ali "Cicci" su bili bend za tulume. Oni su valjda jedini kojima je moglo da padne na pamet obaranje rekorda u neprekidnom sviranju. Za Novu Godinu u "Domu Mladih" uspeli su da odsviraju punih dvadesetsest sati.

"Cicak" je bila iskljucivo reproduktivna grupa, i kao takva nije uspela da prezivi prelaz iz reproduktivne u autorsku grupu. Shvativsi da bend nema idejnog vodju Zoka je odlucio da prihvati ponudu "Kodeksa" da im se pridruzi u Italiji.

Pocetkom 1970. grupa "Cicak" zauvek odlazi u legendu.

Po povratku u Sarajevo, Zoran nastavlja s Bregovicem i Vukasinovicem u triju Mica, Goran i Zoran. Micin odlazak u London oznacio je pocetak Zoranove privremene neaktivnosti, koju ce prekinuti tek Bregovicev poziv na sastanak u "Jutru". Krace zahladjenje diplomatskih odnosa nije, na srecu, uticalo na sudbinu dugogodisnjeg prijateljstva. Od proleca 1974. godine, karijera Zorana Redzica deo je najistaknutije istorije rocka u bivsoj Jugoslaviji.

Zoran Redzic nikada nije bio miljenik kritike. Svesno ili ne, njegove bliske rodbinske veze s neprikosnovenim Fadilom Redzicem uvek su nametale odredjena poredjenja koja su se i u Zoranovim najboljim danima uvek zavrsavala na njegovu stetu. Malo je medjutim poznato da je sa svakog medicinskog stanovista gotovo nepojmljivo da on uopste svira. Naime povreda srednjeg prsta leve ruke zadobijena u prometnoj nesreci, ostavila je trajne, veoma bolne posledice koje od Zorana zahtevaju ulaganje zaista izuzetnih napora. Ipak nekoliko lepih bas-deonica na poslednjem albumu "Bijelog Dugmeta" dokaz su da u njemu jos ima stare vatre.

Osim sto je vodio racuna o svom udelu u ukupnom zvuku grupe Redzic je brinuo i o instrumentima i razglasu "Bijelog Dugmeta". Studije tehnike koje je upisao po povratku iz Italije danas je prekrio veo zaborava. Zivotne preokupacije usmerene su mu u pravcu sirenja njegovog audio i video studija.

bijelodugme @ 08:53 |Komentiraj | Komentari: 0

Alen Islamovic

 

Najmladji clan "Bijelog dugmeta" rodjen je 17. avgusta 1956. godine u Bihacu. Kao Ipe i Zoran, tako je i Alen poceo da se bavi muzikom uz starijeg brata. Ovaj je nabavio neku rastimovanu gitaru, a Alen je krao znanje i jednog dana otkrio da je naucio da svira. Prva prilika da pokaze nauceno bila mu je grupa "Bag" (1974.), u kojoj je svirao bas-gitaru. Propevao je pukim sticajem okolnosti. Naime, njegov brat je imao mnogo ploca, pa je Alen mogao da skida stvari za svirke, i tako je mikrofon pripao njemu. Tada je napisao prvu pesmu. Zvala se "Prva ljubav".

U to vreme, zaradio je prve aplauze, ali i prve honorare. Svirao je u selima oko Bihaca i dobro zaradjivao. Tada je ulaz na ples bio oko pet do deset ondasnjih dinara, pa je Alen kuci donosio prilicnu svotu novca. Ispocetka je bio zagrizen za teski rock. Najradije je svirao pesme grupa "Led Zeppelin" i "Deep Purple", ali i "Bijelog dugmeta". Dvanaest godina kasnije je izjavio: "Divno je kada covjek odraste uz nesto sto voli, i onda postane dio toga".

Kada se grupa razisla, Alen je rock'n'roll zamenio fudbalom. Presao je u "Jedinstvo" iz Bihaca, u to vreme solidan drugoligaski klub. Mada je po struci tekstilni tehnicar, po povratku iz vojske (1980.), preko debele veze se zaposlio kao tehnicki crtac. Tada se pojavio Sead Lipovaca i pozvao ga u "Divlje jagode".

Prva iskustva u novom bendu nisu bila ruzicasta. Kasnije je s gorcinom priznao da je deset noci, najhladnije zime u istoriji Beograda, prespavao u "Stojadinu", da bi snimio album "Stakleni Hotel" (1981.). Tada je jos bio bas-gitarista. Propevao je na albumu "Motori" (1982.). Sa "Divljim jagodama" snimio je jos albume "Carobnjaci" (1983.), i "Vatra" (1985.), a njegov glas je zabelezen i na kompilaciji "Najbolje" (1986.). Tandem Lipovaca (muzika) - Islamovic (tekst), ostavio je nekoliko velikih hitova heavy-metala: "Motori" (1982.), "Carobnjaci" (1983.) i "Ciganka" (1985).

U aprilu 1984. odbio je ponudu Gorana Bregovica da zameni Bebeka u "Bijelom dugmetu". U jesen 1985. cinilo se da je dobro postupio. Naime "Divlje jagode", tada kao "Wild Strawberries", stigle su na korak do svetske slave. Necijom greskom sve je propalo i Alen se vratio u Bihac, odlucan da se zaposli i sasvim ostavi muziku. Medjutim, Bregovicu su propali pregovori sa Dadom Topicem, pa je Alen, sest meseci kasnije, kada mu je dozvoljeno da govori za novine, izjavio: "Kao da sam se ponovo rodio".

Glasovne mogucnosti poslednjeg pevaca "Dugmeta" nisu neiscrpne. Nije tajna da je Brega uzeo Alena, pre svega, da podmladi grupu, ali i zato sto mu je, posle "pijanica i narkomana", kako je sam rekao za svoje bivse pevace, potreban neko sa zdravim pogledima na zivot. Nova slava nije mnogo promenila starog Alena. Kada bi se zavrsila turneja, odmah bi otrcao kuci u Bihac, gde je vodio kafic, ribario i pobedjivao prijatelje u stonom tenisu.

Po napustanju grupe objavio je solo album "Haj, nek se cuje, haj, nek se zna" (Jugoton 1990.) u produkciji Nikse Bratosa, a zatim je nastavio solo karijeru.

bijelodugme @ 08:51 |Komentiraj | Komentari: 0

Mladen Vojicic - Tifa

 

Trajno zarazen virusom E-dura.

Rodjen je 17. oktobra 1960. godine u cetiri sata ujutro, u sarajevskoj bolnici "Kosevo". Svoj cudni nadimak stekao je s nepune cetiri godine. Legenda kaze da je obozavao vozove, ali nije imao srece s izgovorom slova "v". Stalno je vikao "Ide lokomotifa", i na taj nacin uveo zeleznicu u istoriju rock'n'rolla.

Posle mu je dosadilo da vice, pa je poceo da peva. Vec sa pet-sest godina, znao je ceo repertoar "Indexa". Kao i svako prosecno dete sa sedam je posao u skolu i iducih osam godina prolazio kao odlican djak.

Nekako u to vreme zainteresirao se za muziku, uglavnom grupe "Sweet". Gimnaziju je zavrsio, ali na fakultetu nije odmakao dalje od pocetka. Njegova kolekcija upisanih, pa ostavljenih fakulteta, zaista je impresivna: strojarstvo, arhitektura, gradjevina, geodezija, a na kraju se ipak opredelio za mikrofon.

Tada je upao u svoju prvu grupu, kojoj se niko ne seca imena. Tifa je svirao bas-gitaru. Propevao je sasvim slucajno, kada se pevac jednog dana nije pojavio na probi. Nakon nekog vremena, sastav se razisao, i sviraci su prestali da se zanimaju za muziku. Svi osim Tife: on je vec bio trajno zarazen virusom E-dura.

Saznavsi da je Vojicic bez posla, bas-gitarista grupe "Prvi cin" pozvao ga je na probu. U to je vreme svaki sastav je hteo Gillana za vokalnog solistu, i Tifi je, posle mesec dana, uskraceno pravo da stoji za mikrofonom.

Negde 1978. godine, pozvan je u jazz-rock grupu "Kako kad". S njom je imao i prvi javni nastup, 1979. u parku kod Radnickog univerziteta "DJuro DJakovic". Mesec dana pred polazak na more iste godine upoznao se s grupom "Paradoks" i postao njen stalni clan.

Petog oktobra 1980. godine u "Skenderiji" je imao poslednji nastup sa svojim orkestrom. Dva dana kasnije otisao je u vojsku. Zlatan Cehic, tadasnji basista "Paradoksa", kasnije u "Divljim jagodama", dopisivao se s Tifom pomocu kaseta. On je komponovao, Tifa je redjao stihove, a kasnije su preko kaseta usaglasavali stavove. Dogovor je bio, da po izlasku iz vojske, "Paradoks" nastavi tamo gde je stao godinu dana ranije.

Krajem septembra 1981, Tifa se vratio u Sarajevo, ali Ceju nije zatekao tamo gde je ocekivao. Sejo Trnka, vodja "Paradoksa", a posle clan "Teske industrije", priznao mu je da je grupa prestala s radom, jer je Ceja presao u sastav "Top". Tifa se osetio prevarenim, i uzeo je nazad svoje tekstove. Mesec dana kasnije Narcis Lalic, pevac "Gora", pozvao ga je u grupu, navodno da probaju sa dvojicom pevaca, a u stvari, bili su mu potrebni tekstovi.

Grupa "Top" odsvirala je mnogo koncerata, i o Tifi je pocela da kruzi prica kako sjajno peva, pa je kod ostalih clanova proradila sujeta, i u januaru 1983. grupa se definitivno raspala.

Usledila je pauza, koju je Tifa ispunjavao porocima, a jedno vreme je proveo i u ponovo aktiviranoj "Teskoj industriji".

Tih se dana puno razglabalo o samostalnoj ploci Zeljka Bebeka. Spominjan je i materijal Milica Vukasinovica, koji je Bebek odbio i kasnije snimio "Mene tjera neki vrag". Tifa je osetio da bi tu moglo biti nesto za njega. Jednog popodneva okurazio se i krenuo kod Mice da mu kaze kako bi on voleo da otpevati te stvari. Izisao je iz lifta i naletio na Micu i Ziju Rizvanbegovica, vodju "Valentina". Bilo mu je neugodno da razgovara pred Zijom, pa je dogovorio sastanak za sutradan.

Sat kasnije primio je poruku da se javi menadzeru "Bijelog Dugmeta". Ispalo je kao u prici. Samo dvadesetak dana pre poziva sanjao je kako rame uz rame s Bregovicem peva "Ipak pozelim neko pismo".

Godine 1985. umesan je u drugu "Sarajevsku vezu", aferu u kojoj je stradalo nekoliko dilera droge. Po kuloarima se pricalo da se Vojicic izvukao samo zato jer je ocinkario ostale. U oktobru iste godine napustio je "Dugme" i odlucio se za samostalnu karijeru. Ima naznaka da je kasnije pokusavao da se vrati. Nekako u to vreme, u duetu sa Zeljkom Bebekom, snimio je pesmu "Siroko nam toplo polje Glamocko", za Zeljkov album "Zeljko Bebek i Armija B". U Prolece 1986. krenuo je na turneju sa Bebekom. Smenjivali su se pred mikrofonom, pevajuci pesme "Bijelog Dugmeta", ali bez nekog narocitog uspeha. Nezadovoljan nekim detaljima tehnicke prirode, Tifa je napustio turneju, ubrzavajucu njen kraj.

U jesen 1986. pridruzio se "Vatrenom poljupcu" i sa njima snimio album "Sto posto rock'n'roll" (1986.). Ni tu nije uspeo da se skrasi, pa je pregovarao s "Atomskim sklonistem" o zameni Serdja Blazica - DJosera, da bi na kraju sleteo u "Divlje jagode", ispunjavajuci patolosku zelju Seada Lipovace, da na mesto svog odbeglog pevaca dovede nekog iz Bregoviceve kuce, i tako mu vrati "milo za drago". Posle snimanja albuma "Konji" (1988.), napustio je grupu. S klavijaturistom Vladom Prodanim ("Armija B","Divlje jagode"), snimio je album "Tifa & Vlado", ali nije uspeo da nadje konacnog izdavaca.

Neosporno je da je Tifa pevac velikih glasovnih mogucnosti, ali lose tehnike i teskog, nestabilnog karaktera da bi postigao trajniji uspeh. Cinilo se je da Bregovic ipak ponekad pozali za svojim drugim pevacem. Pesma "DJurdjevdan je a ja nisam s onom koju volim", kao da je napisana bas za Tifu.

Do 1995. godine je bio u Sarajevu, a zatim je presao u Nemacku gde je oformio Tifa Band. Ubrzo se vratio u Sarajevo i nastavio karijeru.

bijelodugme @ 08:47 |Komentiraj | Komentari: 0

Zeljko Bebek

 

Rodjen je u Sarajevu 16. decembra 1945. godine. U to vreme, neposredno posle oslobodjenja, na radiju su emitovane samo narodne i meksikanske pesme. Jedna od njih mu je zapela za uho, pa je na usnoj harmonici, koju je negde iscackao, naucio da svira "Mamu Huanitu" iz filma "Jedan dan zivota", pa je cesto zabavljao mamine goste. Zasluzeni komplimenti bili su mu prvi honorar u zivotu.

U trecem razredu osnovne skole napustio je usnu harmoniku i uspeo da se izbori za mesto mandoliniste u skolskom orkestru. U stvari zeleo je da bude gitarista, kako bi uz instrument mogao i da peva. Ali, nastavnik se nije slozio. Uputio ga je da najpre ovlada tajnama mandoline i dozvolio mu da je nosi kuci, ustimava i po svom ukusu vezba. Zeljko se snalazio tako da je ulazio kroz prozor u stan dobre zene iz susedstva i koristio svaki trenutak njenog odsustva da nauci nesto novo na gitari. Ona je znala da ima tajnog gosta, ali je shvatila koliko malom susedu znace ta druzenja s gitarom i nije se protivila. Bio je marljiv i uskoro je postao najbolji mandolinist u skoli, pa je tako stekao pravo na gitaru. Izbacili su ga iz hora jer je dobio napade smeha gledajuci kako ostatak tima skladno otvara i zatvara usta ("kao ptici u gnijezdu kada im lastavica donese hranu"). Zamoljen je da karijeru nastavi kod kuce.

 

Na putu do kuce prolazio je pored muzicke skole, ali nikada nije svratio unutra, jer nije mogao da shvati kako trombonisti mogu godinama usavrsavati dva tona. Potom se nasao u izvidjacima i zabavljao ih na logorovanjima, najpre domacim zabavnim pesmama, a onda je poceo da uci engleski kako bi sto pre savladao repertoar Paula Anke.

 

Imao je sesnaest godina kada je prvi put zasvirao u bendu. Zabavni klub Druge gimnazije zvao se "Eho 61" i tu je upoznao Kornelija Kovaca, Zorana i Fadila Redzica. Kasnije se preselio u Aktiv saveza omladine Centar i nastavio da svira sa Redzicima sve dok Fadil nije presao u "Indexe". Naisao je Edo Bogeljic i postavio mu uslov: ako kupi dobru gitaru - mesto u "Kodeksima" rezervisano je za njega.

 

Sa "Kodeksima" je ostao mnogo godina i prosao pola juzne Italije. Ostavivsi drugove u Napulju vratio se u Sarajevo i ponovo s Edom Bogeljicem osnovao "Nove kodekse". Ali oni nisu bili dugog veka. U leto 1971. svirali su u Vrsaru, svake veceri pred sve manje publike. Zeljko, koji bi na svirci zaradio jedva da plati najam pojacala, poceo je da razmislja - ima li takav nacin rada uopstee smisla? Postavio je ultimatum. Ili ce "Kodeksi" raditi tako da zaradjuju, ili on vise nece raditi s njima. Razmisljali su sta da ucine da zainteresuju publiku, ali nisu nista smislili. Trebalo je sesti i napisati pesmu na nasem jeziku, a oni su smatrali da je to glupo, jer nista ne moze biti bolje od muzike sa stranih ploca. U decembru 1971. Zeljko je dobio poziv da se u februaru iduce godine javi u vojsku. Posle oprostajnog koncerta u Domu mladih, "Kodeksi" su zauvek prestali sa radom.

 

U januaru 1972. formalno se vratio u grupu "Jutro". Mesto vokalnog soliste ceka ce ga do povratka iz vojske. Potom je sa "Bijelim dugmetom" uleteo u slavu, da bi je napustio u aprilu 1984. godine nakon, kako mu se cinilo, uspesnog solo albuma "Mene tjera neki vrag". Krajem 1985. pokusao je da se vrati na scenu autorskim albumom "Zeljko Bebek i Armija B", ali ga je neuspeh turneje opredelio za povremene nastupe u disco-clubovima uz matrice svoje bivse grupe.

Po izbijanju rata se preselio u Zagren gde je oformio Bebek Band i nastavio karijeru.

bijelodugme @ 08:46 |Komentiraj | Komentari: 0

Goran Bregovic

 

Prvi covek "Bijelog dugmeta" rodjen je 22. marta 1950. godine u Sarajevu, od oca Franje, ratnog casnika iz sela Sveti Petar Cvrstec kod Krizevaca i majke Borke, zvane Cica, Hercegovke - kolonistkinje iz Virovitice.

Od oca je nasledio hladnokrvnost i neunistivo dobro raspolozenje, a od majke tvrdoglavost u situacijama koje prete da ne budu po njegovom. Bregovici su se kasnije razveli i Goran je ostao da zivi sa majkom, skromno, u muslimanskom delu Sarajeva, iznad Bascarsije. Isao je u Sabornu skolu, dobro crtao i voleo da se slika sa muslimanskom decom za Bajram. Pocetak tipicne biografije donje srednje klase, realna socijalna frustracija iz koje, po pravilu, poticu najvece umetnicke karijere.

Kao klinac nije obecavao. Na veliku zalost svoga oca, zaljubljenika u violinu, izbacen je iz drugog razreda nize muzicke, zajedno sa gudalom. Muzika mu nije znacila nista, vise je voleo da juri sa drustvom iz ulice. Drugovi iz tog perioda pamte ga kao "simpaticnog, otresitog mangupcica". "Jednom mi je rekao da zatvorim oci i otvorim usta i - ubacio mi maslacak, pa su mi usta bila puna onog pamuka", seca se Dusko Pavlovic u knjizi "Bijelo dugme". Omiljena zabava mu je bila beg od kuce. Kad god bi nesto zabrljao, sakrio bi se na tavan, sacekao da prodje guzva, pokupio sve otirace iz zgrade i scucuren negde u okolini prespavao noc, da bi se ujutro pojavio kao da se nista nije dogodilo. Svedoci tvrde da se zarazio muzikom tek na izvidjackim logorovanjima. Nosio je ilegalno ime "Gricko", valjda zbog toga sto je nekom prilikom ostao bez dva prednja zuba. Zaljubljivao se i patio.

 

Nesudjeni slikar.

Imao je samo jedanaest godina kada je shvatio da se devojke najvise lepe za muzicare. Rock'n'roll je polako poceo da osvaja pozicije, kada su se u Sarajevu prvo pojavili "Indexi", u toj fazi jos kao "Lutalice". Za jednu Novu Godinu majka mu je kupila gitaru i odredila mu zivotni put. Edo, brat scenariste Abdulaha Sidrana ("Otac na sluzbenom putu") i Bato, ujak Bregovicevog biografa Duska Pavlovica, ucili su ga prve akorde. Za razliku od obavezne, dosadne i predvidive, njihova je skola nudila mnostvo neotkrivenih svetova. Zapisano je da je satima vezbao hvatove, "usplamtjelim ocima gledajuci u prazno, pun obozavanja prema apsolutno svakoj muzici".

Pre "Bijelog dugmeta" Bregovic nije promenio puno bendova, mada je od prvog do poslednjeg prosla citava decenija. Prvu bezimenu grupu imao je jos u osmom razredu osnovne skole. Tada je trebao da odluci gde ce u srednju skolu i - da bi mu umetnicka biografija bila kompletna - trebao je da upise srednju likovnu. Da tetka Natasa, lekarka, nije uplasila majku da u tu skolu idu sve sami pederi mozda bi Goran danas bio poznati slikar. Njegov dnevnik s puta po svetu, prepun je izvanredno upecatljivih krokija, i steta sto kao celina nikada nece biti dostupan siroj publici.

S obzirom da mu srednja likovna nije uspela, u zamenu za pustanje kose, zakljucio je s majkom ugovor da prekine pusenje i otpocne ucenje neceg perspektivnog. Medjutim, prometno tehnicka skola bila je prilika za nova uzbudjenja. Jednom je zbrisao sa casa i provozio starog skolskog "Mercedesa" "na anlaser", dokrajcio ga i zapecatio karijeru prometnog tehnicara. Razbesnela majka uletela je na party njegove grupe "Izohipse" i nasred scene, udelila solo-gitaristi nekoliko vrucih samara.

Posle je presao na bas-gitaru a mama se pokajala za one samare i kupila mu pravi pravcati elektricni instrument kakav je zeleo. Tada je vec bio u gimnaziji, imao bend po imenu "Bestije" i sviruckao po predgradju Sarajeva.

 

Mlatio praznu slamu

 

Ponekad je isao i dalje: jedno vreme svirao je narodnjake u Konjicu, u kafani na autobusnoj stanici. Kad ga danas cujete da prica kako je bolje biti narodnjak jer oni, za razliku od rockera imaju prirodnu selekciju - kafanu - verujte da je u pravu, jer on to odlicno zna.

U to vreme nije ni imao mnogo izbora: majka se odselila na more i ostavila mu prazan stan i brdo neresenih finansijskih problema. Preko dana je prodavao novine i pomagao u gradjevinskim firmama a uvece je svirao. Kad nije svirao - priredjivao je tulume. Bio je apsolutna atrakcija svoje skole kad je jedne godine pao iz fizickog! Sledece godine pao je iz matematike, svirao u Dubrovniku i vratio se kuci vece pred ispit. Prijatelj po muci, probdeo je citavu noc pokazujuci mu sta je naucio tokom praznika, da bi sutradan svi pali - osim Gorana.

 

Vise srece nego pameti!

Goran Bregovic je u proteklom periodu presao dug put od rock-muzicara do svojevrsne kulturne institucije. Njegove radove tesko je tumaciti, a njega samoga jos teze. Ozbiljni kriticari, svesni da mu u vecini stvari ne mogu doskociti, oprezno su prestali da ga tumace i sada, za njegove nove poteze, vise ne traze razloge vec pokusavaju da odmere njihov znacaj u uslovima kojima su objektivno i namenjeni. Najvazniji covek rock'n’rolla ondasnje Jugoslavije jos uvek je najmanje dve godine ispred svih ostalih iz konkurencije, jos uvek radi kljucne ploce i ostavlja javnosti slatke mistifikacije. Zato je i opstao sve ove godine.

Kad govori iskreno, Bregovic kaze da je "Bijelo dugme" u svom postojanju imalo "vise srece nego pameti". Sreca prati hrabre i velike, ali ko ne uplati listic ne moze ni ocekivati "Jack Pot".

Goran je upravljao svojom karijerom s toliko brige da je sreca, u jednom trenutku, dosla sama po sebi. Desilo se da je njegov znacaj prerastao cak i onu granicu koju bi dosegla i najsveobuhvatnija analiza, pa su ljudi poceli da smisljaju dobre ideje - savrseno nesvesno - jednostavno pokusavajuci da proniknu u motiv necega sto je on napravio i pripisivali mu ih, takmiceci se u pokusaju da ga sto bolje "provale". U jednom trenutku mogao je jednostavno da prestane da brine o jednom delu svoje karijere. Bilo je dovoljno da snimi plocu i uz nju pusti "krticu" (provokativni omot, psovka, pesma na albanskom, himna, Vice Vukov, Tempo…), pa da citava plejada mozgova dohvati bacenu kost pokusavajuci da dokuci sta stoji iza odredjene price. Bregovic je mogao da se povuce u svoju kancelariju i da umire od smeha. Nije iskljuceno da je to i cinio. Nikad niko nije saznao sta se desava u njegovoj glavi. Iz jednog jednostavnog razloga - bio je dovoljno pametan da nikad nista ne demantuje!

 

Novac i prica

 

U Bregovicevom slucaju, rec "uspeh" obicno asocira na novac. Istina je da on ima hrpu novca, ali pogresno je misljenje da sve sto radi - radi zbog novca. Pre svega, niko ko je poceo da se bavi muzikom zbog novca - nikada taj novac nije ni video. Uspesan muzicar se ne postaje jednostranom odlukom. Covek je ili predodredjen za to ili nije, a samo je stvar ljubavi, vere, volje i upornosti kada ce uspeh doci. Zatim, sviranje je jedna fizicka potreba koju nije osetio niko ko se nije popeo na binu. Uspesni muzicari su svi redom egzibicionisti i osecaj koji imaju kada izadju pred punu dvoranu, nikakav novac im ne moze nadoknaditi. Isto kao sto se nikakvim novcem ne moze platiti tuga sviranja pred praznom salom. Ako za nekog od uspesnih ili bivsih uspesnih procitate da se na pocetku karijere skrivao iza pojacala (kao Bebek), onda on nije muzicar vec je u celu stvar uleteo samo zbog novca. Ali nema svako srecu da ima Bregovica pored sebe.

Istina je, doduse, da Bregovic verovatno mora da pozajmljuje odredjene delove tudjih pesama i vise ih ne vraca vlasnicima. U tom sklapanju on se snalazi kao riba u vodi: od bilo koje pesme, bilo kojeg zanra u stanju je da napravi drugu pesmu bilo kojeg zanra. Drugacije, po svemu sudeci, on ne zna. Ali, ako ga 1974. godine nismo pribili na stub srama zato sto mu pesma "Ove cu noci naci blues" neobicno lici na jedan broj iz repertoara grupe "Canned Heat", potezati isto pitanje nakon svih ovih godina bilo bi besmisleno. Pogotovo zato sto je muzika bila samo povod da se dogodi "Bijelo dugme". Oni stosovi kojima nas je obasipao pred svaku plocu, rezultat su normalne covekove potrebe da svom delu pruzi odgovarajuci propagandni tretman.

Naravno, Bregovic je zeleo da mu svaka ploca bude uspesna kao prethodna, jer je imao, takodje prirodnu, potrebu da ostane prvi i najveci. Pitanje, moze li se ta propaganda postaviti na neke druge, manje provokativne osnove, glasi - moze, ali to onda nije TO. Bregovic je nepogresivo znao sta njegovoj publici u tom trenutku treba, i on joj je to davao. Istina - to je mogao samo Bregovic. Ali istina je i to da se prica nikad ne okrece oko novca. Naprotiv - novac se okrece oko price. Zato je malo verovatno da ce se Bregovic, kada vise ne bude svirao, oprobati u nekoj drugoj umetnickoj formi. Do kraja zivota nosice kompleks da vise nikada nece biti uspesan kao s "Bijelim dugmetom".

 

Kao Bobi Fiser

 

Posle mnogih prepucavanja kolege su pocele da ga postuju. Kad danas cujete nekoga kako pljuje po Goranu Bregovicu onda to znaci da covek pristaje da ispadne smesan, samo da bude primecen. Danas je manje - vise svima jasno da su uspesni samo zato jer im je "Dugme" prokrcilo sve potrebne puteve. Ali tadasnja muzicka scena nije dala vise Bregovica zato sto se kod nikoga nije stekla tako izuzetna kombinacija prirodne inteligencije, zivotnih uslova koji podsticu tzv. socijalnu inteligenciju i razvijaju kreativnost, smisao za preduzimljivost, umetnost prilagodjavanja, sposobnost realnog sagledavanja i pravilnog resavanja odredjenih situacija, talenta, slobode - kao jedine moguce rokerske tehnike zivljenja i stvaranja, takodje i smisla za poslovnost.

Kao takav, Bregovic je jednostavno bio predodredjen da uspe i potom opstane onoliko vremena koliko to sam bude zeleo. Niko njega ne moze skinuti sa trona. On jedino moze otici sam, nepobedjen - kao Bobi Fiser.

Mnogi muzicari vole da kazu da Bregovic, kao gitarista, nema blage veze, sto je svakako teska zabluda. Jos kao sasvim mlad pravilno je shvatio da je sestnaestosatno vezbanje besmislica i da je muzicaru dovoljno da onoliko poznaje tehniku sviranja koliko mu je potrebno da se izrazi. Zato svrha njegovog sviranja nikad nije bio prestiz u brzini, vec funkcionalnost u okviru potreba odredjene pesme. On uvek prvo obraca paznju na melodiju, zatim na ritam (na sceni jos i show, mada sve manje), a tek onda razmislja o solu, obavezno odmerenom, nenametljivom i sasvim podredjenom ugodjaju odredjene pesme. Njegov instrumentalni i kompozitorski pristup izrazito je molski i zato nije cudo sto je najvece uspehe postigao upravo "tuznim" repertoarom. Iskustvo sa "Whole lotta love" u Napulju 1970. ucinilo je da se u njegovom sviranju oseca jak uticaj Jimmya Pagea, mada cete, pazljivom analizom, pronaci i niz drugih gitarista sa razlicitom tehnikom sviranja koji gotovo bez izuzetka nalaze svoje mesto na njegovom kucnom ozvucenju.

Kao tekstopisac Bregovic se proslavio jakim slikama koje je nabacivao bez nekog narocitog reda, ali se zato oko takozvanih "ljubavnih pesama" uvek vukla aura misticnosti. Kada mu je to dosadilo odlucio je da pise malo sredjeniju poeziju sto je uocljivo na poslednjem albumu. Novi stil mu je, verovatno, odneo deo publike, ali sumnjam da ga je to previse uzbudilo.

                                  

bijelodugme @ 08:38 |Komentiraj | Komentari: 0
nedjelja, kolovoz 5, 2007

Nadam se da nikom ne smeta što sam stavio samo jednu thompsonovu pjesmu čavoglave
bijelodugme @ 02:26 |Komentiraj | Komentari: 5 | Prikaži komentare
subota, kolovoz 4, 2007
Ej ljudi, nema se više šta pisat o dugmetu do sljedećeg koncerta a ja sutra idem na odmor od Zagreba, škole i svega ostalog na 20 dana. Posjećujte moj blog što više i vidimo se.

Bijelo dugme 4ever.

bijelodugme @ 23:27 |Komentiraj | Komentari: 2 | Prikaži komentare
petak, kolovoz 3, 2007






















bijelodugme @ 18:06 |Komentiraj | Komentari: 0
bijelodugme @ 18:03 |Komentiraj | Komentari: 0
bijelodugme @ 18:02 |Komentiraj | Komentari: 0


bijelodugme @ 17:51 |Komentiraj | Komentari: 0
   
Alen je počeo pripremati novi projekt i sa pjesmom KUNEM TI SE pojavljuje se ove godine na HRVATSKOM RADIJSKOM FESTIVALU-HVAR 07.
Autor muzike i teksta je Alen a aranžman i produkciju podpisuje Miro Buljan.Snimljen je i video spot pa će uskoro krenuti i premijera na svim satelitskim tv stanicama.
Režija spota je povjerena dugogodišnjem prijatelju Senni M.Gošće spota su četiri prekrasne violončelistice.

Na novom albumu će učestvovati mnogo različitih autora i producenata pa će se i snimati po želji na različitim lokacijama i studijima.

Sve pjesme sa albuma će doživjeti i video produkciju tako da će se izdati i DVD sa dosta dokumentarnog, neobjavljenog snimljenog materijala iz Alenove kamere sa turneja 4 ASA,BIJELOG DUGMETA i sa svojih putovanja svijetom.
bijelodugme @ 01:11 |Komentiraj | Komentari: 0
Tuzlanski novinari od Kantonalnog tužilaštva Tuzla i MUP-a Tuzlanskog kantona traže da pokrenu istragu i kazne pet zaštitara agencije “Flek”, koji su na koncertu “Kad bi bio Bijelo dugme” na stadionu Tušanj napali novinara Edina Skokića i lakše ga ozlijedili.

Problem je izbio na ulazu oko 23 sata, kada je Skokić izašao po fotoreportera, koji, zbog propusta organizatora, nije dobio akreditaciju. Uprkos iskaznicama matičnih kuća za koje rade, zaštitari su se obrušili na novinara Skokića, kojeg su oborili na tlo, razderali mu majicu i nanijeli lakšu ozljedu na desnoj ruci.

Da tragedija bude veća, u incidentu je sudjelovao i šef obezbjeđenj “Flek”, Samir Atlić, koji je nogom zamahnuo kako biu udario novinara. Sve to su vidjela dva policajca koja su slučajno prošla pored kapije. Ne znajući o čemu se radi, policajci su zaštitarima rekli da, ako postoji problem, nepoželjnog posjetioca izbace van, ali da ga ne smiju fizički napadati.

Tuzlanski novinari traže i da se ispita da li pet zaštitara koji su napali novinara posjeduju certifikate, te da im oni budu oduzeti.

Vijesti je objavljena 30. July 2007 u 2:49 pm u rubrici U gradu. Komentarišite

bijelodugme @ 01:02 |Komentiraj | Komentari: 0
srijeda, kolovoz 1, 2007
"DANAS JE NEKO ZVEZDA SAMO ZATO ŠTO IMA ILI NEMA GACE,ILI ZATO ŠTO  JE SISU PUNIO  SILIKONOM!"

Pesmu "Pediculis pubis"pevao je Mladen Vojicic Tifa pre gotovo 20 godina u "Bijelom dugmetu". Od tada do danas prošao je kroz nekoliko životnih  faza. Nekada je imao mnogo poroka, a danas su to-cigarete i pokoja cašica. Sa najlepšim osmehom na licu prica o supruzi sa kojom je 22 godine u ljubavi i o petogodišnjoj kcerkici. Nedavno je 3 dana bio u Beogradu. Razlog-"Music star production" je objavio CD sa najboljim pesmama koje je svojevremeno otpevao u "Bijelom dugmetu","Vatrenom poljupcu","Divljim jagodama". Nisu sve mogle da stanu na disk.
 
-“Ovo što se sad dešava velika je farsa . Danas je neko zvezda ili zvezdica samo zato što ima ili nema gace, postalo je važno ko je sisu punio silikonom, ko ima
veci, a ko manji k....”!

*Kada govoriš o tome misliš na jugoslovensku muziku?
-Jugoslovenstva više nema. Bio sam Jugosloven celog života, a i dalje sam taj. Klaustrofobican sam, nisu mi dovoljni grad i republika u kojoj živim.

*Tokom rata u Bosni pisao si i pevao patriotske pesme?
-Imao sam ih više, nisu bile uvredljive, a i da su nekog uvredile, necu se prati, moja duša je cista. Jedna od tih pesama je i "Ponesi zastavu Dragane Vikicu".Kada je prvi put bila emitovana na hrvatskim medijima, na njihovom dnevniku, prozvali su me Vikicevim specijalcem. Po tati sam Srbin, a po mami Hrvat. Bilo mi je mnogo teže nego vama. Ne bih da puno palamudim o tom mucnom periodu koji je iza nas.

*Postoji prica da se Bebek, Alen Islamovic, i ti, kao bivši pevaci "Bijelog dugmeta", nikada niste voleli?
-Imao sam srecu da radim sa Goranom Bregovicem, koji se sada uspešno dokazuje ostatku sveta. Nikada nisam razmišljao o onome koji dolazi posle mene. Sa Goranom
sam ostvario divan odnos, što podrazumeva sate provedene u studiju, gde je on stvarao muziku, a ja je, na svoj nacin, interpretirao. Boli me briga za sve komentare vezane za Bebeka i Alena. Mislim da su i jedan i drugi napravili glupost, niko od njih nije bio
svestan da je pozicija u grupi bila jedini garant kvaliteta. Kada su krenuli u svoje solo karijere, dozvolili su sebi da prave plakate na kojima je velikim slovima pisalo ex-Bijelo
dugme, dok su svoje ime pisali najmanjim slovima. To je prvo radio Bebek, zatim Alen Islamovic, na cijem je plakatu pisalo ex-Divlje jagode, ex-Bijelo dugme, pa Alen. To sam poslednji put video prošle godine u Budvi i zgadilo mi se. U tom slucaju jako sam moralan. Voleo bih jer imam solo karijeru, da sa sebe skinem etiketu Bijelo dugme, ali sam kriv što se nisam potrudio da medijski izguram tu pricu i opravdam je. Neozbiljno sam se ponašao sa medijima zbog svih tih zajebancija-alkohola, droge…


*Žao ti je što si otvoreno pricao o tome?
-Nije mi žao, mada sam imao problem dok sam bio u »Bijelom dugmetu«. Kada sam prvi put dobio pravo da pricam sa novinarima bez Bregine cenzure, rekao sam da me »Dugme« nije nateralo da radim to što radim. Uvek sam iskren. Kada su me novinari pitali da li imam devojku, govorio sam da imam, iako to Goranu nije odgovaralo zbog posla. Devojka o kojoj sam tada pricao danas je  moja supruga koja mi je rodila divno dete. Borio sam se za svoje ja.

*A kada si progovorio o tabu temama?
-Uzimao sam drogu i konzumirao alkohol u neogranicenim kolicinama, ali, nisam ostao u tome. U stvari, nikada nisam ni imao potrebu da to radim. Goran je to dobro formulisao kada je rekao : »Nemaš ništa od toga osim što na trenutak dobiješ malo samopouzdanja«.

*Kako trenutno živi Tifa?
-Moj život nije ništa važniji niti bogatiji od života obicnog coveka. Ne treba mi puno da bih bio zadovoljan. Živim sa porodicom u Sarajevu. Lepo sam vaspitan iako me oni koji me ne poznaju doživljavaju kao nekog grubijana zbog crta lica, ali potpuno sam drugaciji.

*Da li te neko od likova sa muzicke scene iritira, postoji li neko s kim ne pricaš?
-Pricam sa svima. Kada sam pocinjao, na prvom mestu bio je kvalitet a sada se zvezda postaje preko noci. Doduše, preko noci se i gase. Važnije je da li pevacica ima gace ili nema, da li se Brena polila pivom i leži na podu. To je glupo, ona je majka dvoje dece i ne prilici joj da se valja, pogotovu što je puna kao brod.

*Da li si nekada imao slicne ispade?
-Više sam ludovao posle »Dugmeta«. U »Dugmetu« sam pružao otpor i bio opozicija.

*Koliko je Bregovic bio strog?
-Dovoljno. Goran u svakom trenutku zna šta radi, ali je dovoljno mudar i pametan da sve što ponudi izgleda spontano.

bijelodugme @ 14:05 |Komentiraj | Komentari: 0
“Postao sam fin i kulturan momak”

Muzička karijera Mladena Vojičića Tife počela je sasvim slučajno u jednom od mnogobrojnih anonimnih sarajevskih bendova. Pojavljuje se i kao vokal grupa "Kako kad", "Paradoks", "Top", "Teška industrija", da bi nakon kraće pauze zamijenio Željka Bebeka u "Bijelom dugmetu" snimiviši 1984. godine, prema mišljenju velikog broja muzičkih kritičera, visoko kvalitetan materijal – album pod nazivom "Bijelo dugme" na kome su se našle kultne pjesme "Jer kad ostariš", "Lipe cvatu", "Meni se ne spava"... O svom odlasku iz grupe, kako kaže, ne želi mnogo da govori.
- Sada mnogo trezvenije razmišljam o svemu tome. Bio sam mlad i u jednom dijelu nijesam uspio da ispratim sav taj tempo. Bilo je tu svega. Ne bih ja o tome - rekao je ekskluzivno za Republiku Mladen Vojičić Tifa

Ponovni nastup sa originalnom postavom "Dugmeta" na koncertima u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu, kako kaže Mladen Vojičić Tifa, ne plaši ga.
- Zašto bih se plašio? Ipak, za razliku od prije dvadeset godina, kad sam živio život rokera kad god sam to mogao, sad sam postao fin i kulturan momak. Bio sam takav i prije samo sam se zeznuo u jednoj stvari. Ja sam apsolutno transparentan i nijesam umio da lažem. Uvijek sam iskreno odgovarao na postavljena pitanja - kaže Tifa za Republiku.
Ponovnim okupljanjem "Dugmeta", kako kaže, ne žele da kupuju generacije koje će ih slušati narednih deset godina.
- Ne kupujemo ništa. "Dugme" je fenomen. Moramo da shvatimo da je već odavno teško raditi ovaj posao na prostoru bivše Jugoslavije. Nema tu mnogo para, da se razumijemo. Prisiljeni smo da idemo u dijasporu. A u toj dijaspori su klinci od deset pa sve do pedeset, šezdeset godina. Prosto je nevjerovatno kako ljudi znaju sve pjesme "Bijelog dugmeta" napamet - objašnjava Tifa.
Iako se cjelokupna priča oko okupljanja Dugmeta svodi na samo tri koncerta, Tifa, kako kaže, vjeruje da se neće sve završiti samo na tome.
- Postoje nagoveštaji i mislim da će biti drugih koncerata, ali to uglavnom zavisi od našeg menadžera Rake Marića, ali i Gorana Bregovića koji se brine o tome i sve planira – kaže Tifa.
Prema njegovim riječima, u narednom periodu ga očekuju zajedničke probe sa "Dugmetom" a onda i rad na novom albumu.
- Krajem jula, kad se završi ova trka sa Dugmetom, snimiću i objaviti novi album, koji ću najvjerovatnije prvo promovisati u inostranstvu tokom brojnih zakazanih gostovanja - kaže Tifa.

                                                                                                  


Sve radim spontano
U odnosu na ostale članove benda Mladen Vojičić Tifa bio je mnogo aktivniji u muzičkoj karijeri nakon napuštanja "Dugmeta". U jesen 1986. godine pridružio se grupi "Vatreni poljubac" a nakon toga bio je i vokal "Divljih jagoda". Crnogorska publika ga pamti i po duetskoj pjesmi "Evo ima godina" sa grupom "Makadam" predstavljenoj na muzičkom festivalu "Sunčane Skale", kao i na prošlogodišnjem budvanskom festivalu na kojem je osvojio drugo mjesto. - Bio sam zastupljeniji u diskografskom smislu, ali medijski nisam. Iz prostog razloga što mi je ovo sve nekako bilo kao usput, iako živim jedino od muzike. Sve radim spontano pa samim tim i moja karijera ide spontano. Nijesam ti ja kao velikani, koji uvijek pripremaju teren za ono što će da rade - kaže Tifa. 

bijelodugme @ 14:01 |Komentiraj | Komentari: 0

Tifa, šta ima novo, snimate li neki album ili radite turneju i nastupe?

Završio sam CD, ali sam ga odbacio i odrekao se, jer ne paše repertoar i jednostavno karakter se ne uklapa u dosadašnji opus i cjelokupni muzički pravac s kojim sam se etablirao kao pjevač. Na novom CD-u, većinski sam autor ja, ali imam i saradnike, a CD koji sad radim izaći će do kraja godine.

Trenutno se naša turneja “Kad bi bio Bijelo Dugme”nastavlja po evropskim gradovima. Dosta je uspješnih koncerata iza nas kao što su Minhen, Frankfurt, Beč (5.000 posjetilaca, op.a.) koji ćemo zbog dobrog prijema ponoviti, ali u većem prostoru. Već imamo zakazane nastupe: 27. jula smo u Tuzli, zatim u Skoplju, Banjaluci i tako dalje. Ova turneja je izuzetno uspješna i trajat će narednih dvije godine. Podsjećanja radi, obišli smo Ameriku, Australiju i sad smo bazirani više na evropske gradove.

Kako ste doživjeli turneju u Americi i koliko ste zadovoljni s turnejom “Kad bi bio Bijelo Dugme”

Jako sam, jako, zadovoljan s ovim što Alen, Bebek i ja radimo. Čini mi se da smo odsvirali kvalitetno nastupe u Americi. Tri koncerta koje smo održali u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu su defi nitivno kraj grupe. ”Bijelo Dugme” je završilo svirku, ali Alen, Bebek i ja idemo dalje s našim nastupima.

Mislim da ste zvučali kompaktno kao grupa, jer sam koncert u Atlanti gledao...

Drago mi je da ste vidjeli ispravnu sliku, novinari obično često ne vide realno stanje. Ponudili smo kvalitetan program i bogat repertoar. Bend i cijela ekipa su bili izvrsni. Svjesni smo koliko su ulaznice koštale, i da je raja došla, jer voli našu muziku i nas. Znači ispunili smo očekivanja; mi jednostavno od toga živimo. Ne bi uradili dobro da podbacimo na tim nastupima. Imali smo izuzetnu podršku i fantastične komentare i feedback. Zadovoljstvo je dobijati e-mailove i poruke ljudi koji su bili na koncertima i proveli se jako dobro. Drago mi je da smo svi zadovoljni, a posebno publika. Cijela organizacija s Nacom, bila je besprijekorna. Ni na jednom koncertu nije bilo incidenta. Pjesme i uštimanost ekipe bili su odlični. Imali smo šest ljudi u bendu, kompletna grupa “Okus Meda”, pojačana s mojim muzičarima, zadovoljan sam sa svim što se desilo u Americi. Čak mi se čini da smo bili bolji na turneji u Americi nego u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu.

“Rock Uranak 2007”: kako je to zamišljeno i možete li nam reći nešto više o tom koncertu?

Biće puno izvođača, čak 14 grupa, interesantan program, nastupi će biti kraći, prilagođeni vremenskom terminu. Ja dolazim sa svojim bendom. Dolazak u Ameriku pomjera sve druge aranžmane, svi drugi se uštimavaju s našom turnejom, jer ćemo uraditi izuzetnu turneju. Pričao sam s nekim drugarima, neki idu prvi put, neki već drugi ili treći put, u Ameriku i svi su dobro raspoloženi i zagrijani. Više detalja o ovim nastupima možete saznati od Nace.

Za kraj sjetimo se Vaših početaka u Dugmetu. Mislim da sam prvi put informaciju o Vašem dolasku u „Dugmiće“ pročitao 1984., šta možete reći o tom vremenu?

Kad sam došao nisam bio formirana zvijezda, u poređenju, na primjer, s Alenom Islamovićem, nije bilo lako, ja sam bio klinac. Znamo da je Dugme bilo nešto najveće. Nas su poznavali i bili smo popularni i vani, Bugarska, Rusija itd. I kada radite posao prve klase, normalno da postoji trema, dolazi do nervoze i do trenutaka kad puca fi lm. Očekivanja su ogromna i ja sam bio svjestan da sam na pijedestalu; u centru. To je jedan veliki napor, ali i zadovoljstvo. Goran je čovjek sposoban da animira ljude. Saradnja je trebala trajati puno duže, ali došlo je do nekih nesuglasica i rastali smo se kao pristojni ljudi bez halabuke. Lijepo je bilo biti dio tog tima.

Na kraju, imate li kakvu poruka čitaocima Europa Magazina?

“U moje ime i moje grupe,”Tifa bend”, želio bih pozdraviti sve ljubitelje onoga što mi radimo. Pozivam ljude da dođu na “Rock Uranak 2007”, da se družimo, doći će drugari iz drugih bendova, da podijelimo te pozitivne vibracije i adrenalin zajedno. Svi su već sada dobro raspoloženi, publika će biti prezadovoljna, a nama valja živjeti od toga, ne isplati se varati ljude, jer to se može samo jednom uraditi.”

bijelodugme @ 13:57 |Komentiraj | Komentari: 0
BUM: Dobro veče, ja sam iz redakcije BUM novina.
Pitanje za sva tri pjevača: Šta publika u Beču večeras
može da očekuje od vas?


Bebek: Pa, prije nego što odgovorim na ovo pitanje zamolio
bih sve prisutne novinare da ne pišu ništa o ovom nastupu,
inače će nam Brega udarit‘ po novčaniku.
Tifa: Koji Brega?
Alen: Ama, najbolje bi bilo da umjesto naših imena stavite da
su pjevali Kemo, Fazla i Tifa.
Tifa: Opet se ja spominjem!
Bebek: Ma svejedno, neka stave naša imena, ali neka ne pišu
da smo pjevali Bregine pjesme.
Alen: A šta smo onda pjevali?
Bebek: Neka napišu da je bila veče sevdaha I da smo svirali
mi i Južni vjetar. Kao, Šemsa se razbolila, pa upali nas trojica
umjesto nje. Eto brate.
Tifa: Što Šemsa? Nek‘ stave da je trebala biti Brena sa Slatkim
grehom? Valja li ova, ha?
Alen: Nemoj ba, bolje Šemsa. Brena više ne pjeva, ona sada
snima film, evo, tako piše u BUM-u. Provaliće neko...
Bebek: E vala, kad završimo ovu desetogodišnju turneju
i mi ćemo snimit‘ neki film. Recimo „Tri pjevača za
Bregu“ ili „Tri muzikatira“.
Alen: Ili „Mi nismo Bijelo dugme 3“ (smijeh).

BUM: Ok, je li nam barem možete reći nešto više o predhodnim
koncetima?


Bebek: Bili smo u Kanadi, tamo je pravo hladno, ćevapi bezveze.
Ali ipak mislim da sam dao maksimum od sebe, kako ja,
tako i ostala dvojica pjevača.
Tifa: Ostala dvojica, ha? Hoćeš reći da si ti nešto posebno?
Bebek: E kad me vučeš za jezik, sad ću ti reći u brk. Prvo,
ja sam bio prvi i najbolji pjevač Bijelog dugmeta. Drugo, dok
sam ja pjev‘o u Dugmetu, Tito je još bio živ. Treće, ono što
je Brega poslije radio sa vama dvojicom je sramota! Sramota!
Tifa: A nije sramota pjevat‘ „il me ženi il tamburu kupi“?
Bebek: Šta fali, i Alen je pjev‘o „Bauštelca“, pa to niko ovde ne
spominje.
Fantom: Ama, smirite se ljudi, napolju vas čeka 5.328 ljudi.
Alen: E ako ćemo se vrijeđat‘ onda ćemo ovako: hajde vas
dvojica lijepo recite ljudima zašto nosite marame na glavi?
Tifa: Kakve to sad ima veze?
Alen: Hajde, hajde, recite ljudima ko jedini u bendu pere kosu?
Bebek: E, Alene, Alene, mi nismo morali pjevat‘ s Indirom
Radić. Izvini kolega, al‘ i ti si ga zasr‘o poslije Dugmeta.
Alen: Bebeče, nemoj tako…
Tifa: Ljudi moji, kunem vam se krvi mojom plavom, seljačkom,
sad ću s vama otpjevat‘ još 423 koncerta i nikad više u životu!
Fantom: Dobro je ljudi, zavadi vas ova budala iz BUM-a. Umjesto
da se družimo i pjevamo, vi se svađate ko da ste djeca.

BUM: Ali ja...

Bebek: Šta Alija, jesmo li ovo prešli na politiku?

BUM: Ma ne, samo sam htio reći da mi je žao.

Tifa: Eeee, biće meni žao, žao… Slušajte ljudi, cijeli dan
sam bio na putu, pravo sam umoran, sad me ovde provocirate,
a uz to moram stalno pit‘ Coctu, na nos će mi izaći…
Bebek: Al‘ to je piće naše mladosti...
Tifa: Možda neke tvoje mladosti. Ipak sam ja mlađi od
tebe 30 godina. Eto pitaj svoje žene, ona je moje godište.
Bebek: Opa bato, sad se vrijeđamo po godinama. Jel‘ to
zabranjeno imati mlađu ženu?
Alen: Dobro je ba Bebek, kad si ti pjev‘o u Dugmetu ona je
imala minus sedam godina.
Bebek: Vidim ja da je vama dvojici krivo.
Alen: Krivo je more.
Fantom: E, da je Brega ovde, sad bi vas doveo u red za sekundu.
Dođe mi vas poslat‘ kući, i to preko Western Uniona!
Tifa: Boli Bregu briga, ljepše mu svirat‘ sahrane i svadbe
nego s nama za raju. Nek‘ je vala i on jednom izletio
iz Dugmeta, pa makar!
Alen: Šuti bolan, nije on izletio, nego smo mi uletili.
Bebek: Ljudi, meni je muka od ove svađe, odoh ja na
kebab, pa na binu, valja nam večeras do kasno.
Alen: Dedera ponesi I meni jedan s lukom, ubi me ova Cocta.
bijelodugme @ 13:56 |Komentiraj | Komentari: 2 | Prikaži komentare
Arhiva
« » kol 2007
  • p
  • u
  • s
  • č
  • p
  • s
  • n
  •  
  •  
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
  • 6
  • 7
  • 8
  • 9
  • 10
  • 11
  • 12
  • 13
  • 14
  • 15
  • 16
  • 17
  • 18
  • 19
  • 20
  • 21
  • 22
  • 23
  • 24
  • 25
  • 26
  • 27
  • 28
  • 29
  • 30
  • 31
Brojač posjeta
26089
Anketa
Najbolji pjevač Bijelog Dugmeta



Anketa
Naj grupa:






Index.hr
Nema zapisa.